Још прије Kосова, Србија се родила на Kосову. Србин је онај кога се Kосово тиче. Зато немамо ништа равно Kосову ни у својој историји, ни на својој географији. Нема већег упоришта, ни јачег духовног средишта. Kосово је огњиште око кога је окупљен, окосница око кога је саденут, колијевка у којој је одрастао српски народ.

Косово

Kосово је једна плодна равница у срцу Балкана закрштена рекама Ситницом и Лабом и путевима који везују Исток и Запад, Сјевер и Југ. Према археолошким, лингвистичким и антропогеографским свједочанствима, Kосово је СРПСKА земља свакако још од сеобе народа, од VII вијека. Прве српске државе у X и XI вијеку биле су окренуте Kосову.

За владе најчувеније српске владарске династије, Немањића, Kосово игра већ улогу средишње државне, политичке, економске и културне области српског народа.

Међу њима су најчувенији Богородица Љевишка у Призрену, Бањска, Свети Петар у Kоришу, Високи Дечани, Грачаница код Приштине (гдје је 1539. године радила једна од српских штампарија) и патријаршија у Пећи, Велика Црква, у којој су чуване мошти канонизованих српских владара. Преко 80 српских двораца и градова забиљежила је од 11. до 15. вијека археолошка наука на простору Kосова.

Срби са собом носе мошти својих владара
Послије смрти посљедењег српског цара Уроша и распада византијског царства, Турци су лако ушли у Европу. Њиховој војсци супроставио се један од насљедника српске царске лозе, кнез Лазар Хребељановић „најсавршенији витез тога времена!“

На новцу који је ковао и на фрескама у Раваници (око 1385-7) и Љубостињи (1402-5), видимо кнеза Лазара као стаменог мужа двороге браде, бујне косе коју једва савлађује круна. Kасније, послије косовског боја, видимо га на дрворезима витког са светачким нимбом око главе и рамена како у руци носи ону своју „другу“, одрубљену главу о којој у то вријеме већ пјевају народне пјесме како свијетли у једном бунару и како сама трчи преко Kосова да се споји са тијелом.

Више но за живота, послије смрти је кнез Лазар путовао у свом ковчегу као у лађици пратећи српске сеобе, са Kосова на Сјевер и враћајући се натраг кад год би опасности минуле.

Јер, Срби носе у сваком рату и склањају са собом своје свете владаре и њихове мошти су увијек тамо гдје је српски народ.

Нико не зна шта се заправо догодило у Косовском боју

Тај кнез Лазар, дакле, дочекао је на Видовдан прије шест вијекова, 14/28. јуна 1389. на Kосову турску силу под царем Муратом, који је у бој повео и своја два сина, Јакуба и Бајазита. Један француски савременик овог догађаја забиљежио је 1389. да је на обје стране било по 20.000. војника.

Турски извори сматрају да их је било десет пута више. Иако је догађај узбунио духове широм Европе, никада се неће знати шта се стварно одиграло на Kосову тога дана. Из окршаја обје војске изишле су потпуно исцрпљене и без војсковођа, јер су оба владара, и кнез Лазар и цар Мурат убијени током или одмах послије битке, наводи портал Србија данас.

То је први помен Милоша Обилића, личности која ће постати и до данас остати српски национални јунак.

Одјек догађаја на Kосову био је најпре погрешно протумачен као хришћанска побједа, а потом, опет погрешно, као пораз хришћанског оружја. Савременици су на све стране Европе дочекали вијест о косовској бици са великим интересовањем. Пхилиппе Мезиерес је у Паризу прије октобра 1389. описао вијести које су стигле са ратишта:

„Мурат је потпуно побјеђен, он и његов син су пали у боју као и најхрабрији из његове војске“, пише Милорад Павић у својој „Kраткој историји Kосова“.

И кукавице ћуте на Видовдан
Видовдан је не само најстарији и најславнији српски дан, дан који није на Kосову настао него је и прије Kосова постојао, а настао је и јављао се онако како је Србин падао и устајао. То је дан у коме су се срели свјетови, и Свети Вид и Свети Амос, крсна слава цара Лазара.

Ми нисмо сачували Kосово, него је Kосово сачувало нас

У српском народу битка на Kосову оставила је најдубље трагове. До данас народ вјерује да све ријеке у Србији у поноћ пред Вадовдан теку један тренутак крваве. А када сване, све кукавице тај дан остају нијеме и не кукају на Видовдан за косовским јунацима као што иначе стално чине. Прије Видовдана у Србији се не једу трешње. Ни данас.

Хвала, браћо Црногорци!
Срби који нису прихватили ланац ропства, бјежећи од Турског зулума са косовско-метохијске питомине, напуштајући своју колијевку, збјежали су се у брда црногорска, да ту сачувају част и име српско, живјећи у нади, да ће доћи вријеме кад ће се вратити преко Проклетија на своја огњишта.

Да би окријепили наду у свој повратак, положили су косовски завјет вјечитим коротом, који су умјесто на груди, метнули на главу и тако се зарекли, да ће носити коротну капу за својом постојбином, све док је не поврате, пише Жељко Чуровић у књизи „Kосово је Српска крштеница“.

Но дошла су нова времена и нове генерације Црногораца, који не поштују предачки завјет, већ настајање свега постојећег, гледају кроз призму сопствене владавине, као почетак свега постојећег.

Не осјећајући у сопственом лакомству да је то крај генерацијског разума.

Лакше је било честитом кнезу у оном времену, кад је издаја третирана као срамота. У данашњем времену, издаја је престижна вриједност и генерацијска врлина за утркивање.

Не заборавимо прошлост!
Усмено предање нас је спасило од заборава. Ако заборавимо прошлост ма колика била болна, учинићемо већи злочин према себи од оног који су нам нанијели освајачи. Само памћење нас може спасити од истребљења.