Дух слободе осјетио се у ваздуху тог октобра 1944. године.

Миладин Мишо Зарић рођен је 1889. године, у селу поред Косјерића. Послије завршеног основног школовања, напушта Златибор и уписује Богословски факултет у Призрену. Студије богословије није завршио због неслагања за професорима. У то вријеме избијају Балкански ратови у којима учествује као резервни официр.

Своју војничку каријеру наставиће и у Првом свјетском рату, када са српском војском пролази Албанску голготу. За своје заслуге и исказану храброст у ратовима на својим грудима поносно је носио златни и сребрни Орден за храброст Милош Обилић, Крст краља Петра првог и Албанску споменицу.

Између два рата, запослио се у просвјети. Као учитељ радио је у Ковиљу и Ужицу, а затим је био управник школе у родном Косјерићу. Други светски рат дочекао је у Београду, гдје је радко као учитељ у Основној школи „Јанко Веселиновић“ на Дорћолу.

Његово име није смјело да се помене ни у серијалу „Повратак отписаних“, а овај велики човјек и херој је због идеолошких заблуда гурнути у заборав.

Октобра 1944. године југословенске и црвеноармејске снаге затварале су круг око Београда. У бомбардовањима и минирају  претходних година страдали су готово сви мостови на Сави који повезивали централну Србију са Сремом. Једини преостали био је Стари савски мост у Београду. Суочени са извесним поразом, Нијемци су тих посљедњих дана октобра више пута покушали да изврше минирање моста, али безуспешно.

У јутро 20. октобра, док су прве ослободилачке јединице ослобађале улицу по улицу Београда, све то је са свог прозора у Карађорђевој улици 69 посматрао Миладин Зарић. Неколико дана прије ослобођења примјетио је необичну активност око моста. Сетио се Зарић свог војевања у ратовима и како је ономад деминирао мост на ријеци Шемици код Битоља. Наслутио је да је мост миниран и спреман за дизање у ваздух. Остало му је само да сачека прави тренутак.

Када су посљење окупаторске јединице почеле да се приближавају мосту, знао је шта се спрема. Под кишом метака и граната изашао је из стана, претрчао улицу, готово неопажено се провукао до моста и пресјекао проводнике, угасивши тако већ упаљене фитиље који су горјели да подигну Савски мост у ваздух.

Пуком срећом и вођен Божијом руком, није убијен, а његова породица могла је дуги низ година да препричава подвиг свог вољеног укућанина.

Београд је ослобођен тог 20. октобра, након 1.287 дана њемачке окупације.