Петар II Петровић био је заљубљен у Милицу Стојадиновић Српкињу, али му она није узвратила, већ је патила за његовим пријатељем Љубомиром Ненадовићем.

Милица Стојадиновић Српкиња, коју су савременици називали „врдничком вилом“, једна је од првих наших пјесникиња. Рођена је у породици сеоског попа у Буковцу на Фрушкој гори, највероватније 1830.

Ратни дописник

У вријеме турског бомбардовања 1862. долазила је у Београд и одатле слала извештаје Пештанском дневнику као прва жена ратни дописник међу Србима, подсјећа Курир.

Објавила је три збирке родољубивих пјесама, а њен рад наилазио је на лијеп одзив у јавности. Приликом посјета Београду кнез Михаило и кнегиња Јулија позивали су је у двор.

Иван Мажуранић, прослављени аутор „Смрти Смаил-аге Ченгића“, долазио је да је види. Милица Стојадиновић у два наврата боравила је у Бечу код Вука Караџића. Четрдесет година старији Вук бринуо се за њу: да јој нађе посао, обезбиједи брату стипендију, проводаџисао јој, путовао с њом, а она му је била сарадник, бринула се о његовој библиотеци, али и о његовој зимници. Има назнака да је отац српске писмености чак био заљубљен у њу.

Владика Његош је, иначе – упркос монашком завјету – био заљубљиве природе. О томе постоје и писани трагови… У Перасту је, рецимо, у сусједству, гдје се већ рукоположени владика одмарао, живјела једна „жена млада, али соко сиви“. Његош је причао да га је привукло то што није била „плашљива јаребица“ као тадашње црногорске дјевојке, и да су нека „стрецања рајска“ овладала Његошевом душом и тијелом кад ју је видео. Њој је заљубљени владика написао „Ноћ скупља вијека“, своју једину љубавну, готово еротску песму.

По повратку из Пераста на Цетиње, Његош је ове своје стихове читао пријатељима, али је одбио њихов одушевљени приједлог да је штампа: „Како би изгледало: владика, па да пише пјесму о љубави? Не дам!“

Троугао

Црногорски владика високо је цијенио пјесме и родољубље тринаест година млађе Милице Стојадиновић Српкиње, а била му је драга и као жена. Али трон црквеног и државног поглавара Црне Горе био је његов усуд. Ако је љубавне стихове и могао себи да дозволи, супругу није. Зато му се једном, кад је у разговору поменута Милица Стојадиновић Српкиња, отело: „Ја појета, она појета, да нијесам калуђер, ето кнегиње Црној Гори!“

Најбољи опис Његоша као човјека, његове боли и недоумице, дао је у својим „Писмима из Италије“ Љубомир Ненадовић, којег је за владику везивало и лично пријатељство. А случај је удесио да се Милица Стојадиновић заљуби баш у њега!

Љубомир Ненадовић, рођен 1926. године, син је чувеног устаничког војводе и првог дипломате Карађорђевог, проте Матеје Ненадовића. Захваљујући богатству породице, био је међу првим Србима који су се школовали у иностранству. У вријеме школских распуста путовао је по европским земљама и о томе оставио путописе.

У Италији је срео Његоша и цијелу своју књигу, умјесто Италији, посветио њему…

У свом дневнику Милица је оставила низ записа о лудој љубави према Ненадовићу. Своја осјећања чак је повјерила једној жени из високог београдског друштва, која је на себе преузела обавезу да то пренесе путописцу. Али Ненадовић, који је високо цијенио њене пјесме, одбио је да јој узврати осјећања. Никада се није оженио, нити се Милица удавала. Потпуно заборављена и у крајњој биједи умрла је у Београду 1878.

Петар Петровић Његош живио је до 1851, а Љубомир Ненадовић до 1895.