25/05/2022
Због жеље да успостави контролу над Босфором, Русија је Санстефанским миром дијелове Србије 1878. године поклонила сусједној Бугарској.
Врло често се каже да је Русија увијек у тешким тренуцима помагала Србији. Да ли је заиста тако било?
Русе и Србе најприје су повезивали хришћанска вјера и старословенски језик, да би у 17. вијеку почели први друштвени контакти. Интересовање Русије за Србију, односно Балкан, почиње још за вријеме Петра Великог, али ни тада, као ни сада, односи двију земаља нису били онакви каквим смо их ми доживљавали.
Воља великих сила
Првих година Карађорђевог устанка руска војска је, заједно са Србима, извела неколико успјешних операција у Неготинској крајини, попут оних на Малајници и Штубику. Али 1807, због мира с Наполеоном, руски цар Александар И повукао је своје трупе, иако је то представљало велику опасност за очување постигнутих војних и политичких резултата. Шест година касније, 1813. , цијели Први српски устанак пропао је јер обећана руска војска није дошла.Вијек касније, кад је 1908. Аустроугарска припојила Босну и Херцеговину, принц Ђорђе Карађорђевић и Никола Пашић ишли су у Петроград да од цара Николаја II траже помоћ. Цар им је рекао да му срце крвари због српске несреће, али да је то воља великих сила, да се ту ништа не може и да тако мора бити с Босном.Али најдрастичнији примјер свакако је, неколико деценија прије тога, био Санстефански мир.Године 1875. побунило се српско становништво у Босни и Херцеговини против Турака и та буна позната је као Невесињска пушка. Срби у Србији, и још више у Војводини, извршили су велики притисак на владу у Београду и кнеза Милана да „браћи преко Дрине“ помогну, па је Србија 1876. Турској објавила рат, у који су убрзо ушли и Црногорци. Српска војска ушла је у рат неприпремљена, па је на почетку трпјела поразе, а од велике помоћи није јој било ни неколико одреда руских добровољаца. Ситуација се промијенила тек кад је Русија као царевина ушла у рат, наравно, из својих стратешких интереса. Захваљујући Русији, Турска је поражена, а рат је окончан у марту 1878. године миром у Сан Стефану, недалеко од Цариграда. Као сила побједница, Русија је диктирала услове мира, а они су били на велику штету Србије.
Санстефанским миром тако је створена Велика Бугарска, која је обухватила подручје данашње Бугарске, плус практично цијелу Македонију, укључујући и велике дијелове који данас припадају Грчкој, са излазом на Егејско море. Русија је од Србије узела за Велику Бугарску и велике дијелове јужне Србије (градове Пирот, Димитровград и Врање).
Страх од Русије
Интерес Русије је био јасан: оваква Бугарска служила би за доминацију на Балкану и остварење стратешког циља – заузимање Цариграда, односно Босфора, преко којег иде пут из Европе у Азију. А Србији како буде.Али баш страх од руске контроле тог пута изазвао је реакцију осталих европских сила, у првом реду Енглеске, којој је Босфор био веза с Индијом, и Аустрије, заинтересоване за Балкан. Сазван је Берлински конгрес, на којем је Санстефански мир измјењен, а Србија добила независност. Бугарска није престала да жали за територијама које јој је тада поклонила Русија, па је због њих чинила злочине у Србији у Другом балканском и оба свјетска рата.
ДРЖАТИ СТВАР НА СРЦУ
Аустроугарска је одлуку о припајању Босне и Херцеговине 1908. руском и осталим дипломатама саопштила два дана раније, док је српска влада за то сазнала из новина. „Нисмо спреми за рат, али ћемо вашу ствар држати к срцу и пред свим европским силама бранити ваша права и ваше жеље“, рекао је руски цар Николај II Србима.
09/03/2026
