Кад је у Београду 1912. требало да буде извршено стријељање у тајности, и медији и народ жестоко су се побунили сматрајући то скандалозним, јер су прије тога смртне казне биле прави спектакл.

Неки појмови мијењају своје значење кроз историју. Прије сто година наши преци залагали су се за „јавност рада државних органа“ јер им је било ускраћено право да присуствују извршењу смртне казне!

Јавни спектакл

До 1912. године – податке који слиједе дугујемо Ивану Јанковићу и његовом раду „Утамничења кроз историју Србије“ – смртна казна код нас извршавана је јавно.„Погубљења су изазивала велики интерес јавности и, у једно доба кад није било фудбала и других масовних спортских приредби, представљала су редак јавни спектакл. У Београду им је присуствовало по неколико хиљада људи, жена и дјеце. Кад је 1875. стријељан касапин Кузман Костић због силовања и убиства дјевојчице с Теразија, свијета је било ваљда преко три хиљаде, који су присуствовали овом извршењу‘ (…) Узбуђење је расло од тренутка кад би се објавило вријеме и мјесто погубљења. Светина се дијелила на оне који су још у зору одлазили до губилишта да заузму што боље мјесто и оне који су пратили осуђеника на путу до губилишта“, пише Јанковић.

У пролеће 1905. министар унутрашњих дјела упутио је распис општинским властима у којем каже да је „несумњиво утврђено“ да извршење смртне казне на гледаоце не дјјелује „поправљујуће“, него „производи сасвим супротно дејство“, и налаже да се смртне казне извршавају „у највећој тишини (…) на мјестима што забаченијим и народу што мање приступачним“.

У унутрашњости ово никад није примјењено, а и у Београду је требало да прође седам година да прво стрељање буде изведено „по новом“. Душан Лазић звани Струја, чиновник у суду, у мају 1912. убио је пијан на улици колегу с посла и крајем љета већ био осуђен на смрт. Иако је полиција ријешила да поступи по упутству – тим пре што је престоничка штампа одреда тражила помиловање – новинари су сазнали да ће Струја бити стрељан 12. септембра на Топчидерском гробљу, па су се утаборили испред затвора одмах послије поноћи. Осуђеник је у четири ујутру поведен на стратиште, новинари су пошли за њима, а један од посленика седме силе телефонирао је ађутанту у Двор и замолио га да пренесе краљу да Лазића воде на стрељање, па би га требало помиловати!

„Комесар топчидерске полиције распоредио је цијелим путем коњанике жандарме за случај ако би се угледао коњаник који носи краљеву милост, да би дао знак да се стрељање обустави“, забиљежила је Правда. „Али од помиловања ни трага ни гласа!“

Прије него што је привезан за колац испред стрељачког строја, „Душан је два пута повраћао, али оба пута метао је руку на уста, а и заклонио се од публике да јој и у посљедњем часу покаже своју учтивост“. Жандарми су морали да испале више плотуна да би га усмртили.

Политика у уводу свог извјештаја констатује: „Опште је мишљење било да је јаван скандал што се пронашло да баш овај несрећник треба на један страшан начин да испашта за свој гријех, а да је још већи скандал што је државна власт покушала, противно позитивним одредбама закона, да ово извршење једне тешке и егземпларне казне завије у тајанственост!“

(Патриоте Српске)