Карађорђева супруга је описана као скромна, повучена и врло вриједна жена, и гостољубива домаћица.

Нема поузданих података о томе кад се Карађорђе оженио Јеленом, ћерком Николе Јовановића, старјешине неколико села у Шумадији.

Према једној верзији догађаја, накнадно записаној, Карађорђе је Николу и његову малољетну ћерку спасао од напада Турака, па се љубав тако родила. Према другој, мање романтичној, Карађорђе, већ чувен по прекој нарави, кад му је дошло вријеме да се жени, једноставно је отишао у кућу Јелене, чувене по љепоти, и запросио је, а нико није смио да му каже „не“.

Служила кафу с млијеком

Јелена је, вјероватно, била рођена 1765. у селу Маслешеву. Мајка јој је рано умрла, а отац и браћа изгинули у хајдуцима, па је расла код тетке у Јагњилу код Младеновца. Карађорђу је родила четири ћерке и три сина.

У мемоарима је описана као скромна, повучена и врло вриједна жена, и гостољубива домаћица. Истиче се, такође, да је она оваква била по природи и из љубави према мужу, а не из страха од њега, што је у оно време било уобичајено. У њеној кућу служила се кафа с млијеком, што је у Србији био врхунац господства. Јелена је, наиме, одмах послије удаје с мужем морала да бјежи у Аустрију јер се турски ага из Тополе био намјерио на њу, па га је Карађорђе убио. У вријеме изгнанства неко је време провела у фрушкогорском манастиру Крушедол, гдје је музла стоку, али и научила да спрема „господска јела“, па и ту кафу… Изгнанство јој је било суђено и кад је Први српски устанак 1813. пропао. Поуздано се зна да јој је живот у Русији тешко падао: од руске владе и самог цара упорно је тражила да јој се дозволи повратак у Србију. Упоредо, писала је и новом владару Србије Милошу Обреновићу и, одвојено, његовој жени Љубици, рачунајући на њихову добру вољу, пошто их је Карађорђе вјенчао.

Повратак

Руси су јој тек 1831. године дозволили повратак, али их је Милош задржао у Поречу, данашњем Доњем Милановцу, на Дунаву, гдје су прешли из Румуније. Бојећи се освете за убиство Карађорђа, он је управитељу Пореча Стефану Стефановићу Тенки наредио да се Јелена и њена дјеца, сви Карађорђевићи, удаве у Дунаву!

Тенка је, међутим, Јелену упозорио на ово, па се она са својима вратила у Русију, гдје је остала још осам година. У Србију је најзад дошла 1839, кад је Милош морао да бјежи из земље, а на власт дошао његов син Михајло. Он је, под Љубичиним утицајем, Карађорђевог сина Александра узео за ађутанта.

Јелена је умрла 9. фебруара 1842. Њено тијело Љубица је по цичи зими отпратила на саоницама из Београд у Тополу јер је Јеленина посљедња жеља била да „буде сахрањена крај вољеног Ђорђа“. Осам мјесеци касније, њен син Александар постао је српски књаз.

(Патриоте Српске)