Нинослава ветеринара тражите? Па, њега на Златибору знају баш сви – каже времешна конобарица у друмском ресторану на чувеној златиборској Боровој глави, чудећи се питању.

Док је окренута показивала сто усред баште, додала је:

– Исти је мајка, има исте „горске“ очи!

Ветеринара Нинослава Милановића стварно воле у обе комшијске општине на Златибору.

И кућа му је, каже, на међи Чајетине и Нове Вароши и доступан је „планинцима“ увијек, 24 сата. Али, има Нинослав и другу причу због које га посебно уважавају. Он је син чувене Раде Милановић, медицинске сестре која није хтела да напусти сребренички Дом здравља и локалну болницу када су почетком априла 1992. први рањеници почели да долазе.

Тачно је да су ти рањеници углавном били муслимани, као што је тачно да је Миловановићева била сигурна да је нико неће дирати послије 25 година давања ињекција и инфузија болесницима обе вјере.

Ипак, Раду су муслимани убили већ јула 1992. када се болница „консолидовала“ једновјерним медицинским кадром. Њено тијело је нађено тек 2011. године, а идентификована је и сахрањена 2012. Болничаркин џелат, мајор војске БиХ Зулфо Турсуновић умро је природном смрћу две године раније и сахрањен је уз највеће државне и војне почасти.

А ове године у јулу, појавила се вијест да би Дом здравља у Чајетини и у Сребреници могао да промени име и назове се по хуманој болничарки.

– Било је ријечи о томе. Контактирали су са мном људи из обе општине и немам ја ништа против. Ако име моје мајке може да послужи у сврху мирења у Сребреници, било би ми драго. Она је и остала у том Дому здравља да помаже. Покојни отац Драгомир причао ми је да је Рада била убијеђена да ће чарке међу комшијама престати и да ће се људи измирити – прича Нинослав.

Син је мајку видео посљедњи пут 4. априла 1992. Отац Драгомир је тог дана кренуо да „њега малог“ одведе код својих на Златибор јер је школа стала. Када је Драгомир два дана касније покушао да се врати у град, никле су барикаде на обје стране.

До посљедњег даха, до 2016, отац је жалио што мајку на силу није извео са радног мјеста.

Причао му је да је понављала како је дала хиљаде ињекција људима и да су „шприцеви и инфузије“ за све вјере исти. Испоставило се да Зулфо Турсуновић није мислио тако. Јавно је пред људима заклао Раду јер је, наводно, „давала погрешне ињекције“ муслиманским рањеницима.

– Мој Драгомир надао се и трагао за Радом све до 2008. – наставља кроз уздах Нинослав.

– Те године појавила се књига „Планирани хаос“ Ибрана Мустафића, који је својевремено био лидер СДА у Среберници, а у којој он пише о злочинима Насера Орића у сребреничком крају.

На страници гдје Мустафић пише о покољу заробљених Срба из Залазја налази се и опис како је Зулфо Турсуновић зарио нож у Радин врат, церећи се да је „четникуша погрешно лијечила њихове рањенике“. Послије те страшне слике и свједок догађаја, Ибранов брат од стрица, згађен је побјегао да не гледа масакр…

Нинослав каже да је на крају мајчино тијело Унпрофор нашао 2011. Није била ни покопана, него заједно са још десетак тијела Срба бачена је на депонију. Убиство ових људи била је организована јавна егзекуција „православних“ коју је, према писању Мустафића, наредио Насер, а извршили Зулфо и његови крвници. То се догодило пошто је Орић средином јула 1992. помислио да је непобједиви ратни краљ Подриња.

О родитељима Нинослав говори са сузама у очима. Заједничке слике оца и мајке нема – остале су у стану у Сребреници. Има са мајком кад је био мали. Прича да су се његови родитељи, иако из два сусједна села, срели и завољели тек у Сребреници, гдје је, каже, тата био правник у руднику Сасе, а мати дошла из средње медицинске у Тузли. До осмог разреда и он је тамо ишао у школу и све до априла 1992. није знао да има разлике између ђака које се препознају „по наставку“ у презимену.

Говори Нинослав како су послије рата код њих, докле год је отац био жив, долазили и Срби и муслимани из Сребренице. Први да га наговарају да се врати у рудник, други да се извину… Каже да су то били болни сусрети.

– Од кад је Драгомир умро, ослабили су и ти контакти и умањили телефонски позиви. Ја нећу да се вратим у Подриње, а ако има воље да се мајци одуже у Сребреници – немам ништа против. Чуо сам да је њено име уклесано на плочу зграде сребреничке општине – завршава Нинослав.

ЗВАЛИ ЈЕ „РАДА ФИЋА“

– Мати су у Подрињу звали „Рада фића“ јер је тим колима са великим црвеним крстом деценијама крстарила по селима и засеоцима као теренска медицинска сетра. Нема куће у коју није ушла. Сјећам се како је почетком марта у наш стан довела неког Раму, пекара, кога су Срби кривили да у камиону за хлеб носи оружје за муслимане. Тај човјек преспавао је код нас иза закључаних врата нашег стана док се није утврдило да је лажно окривљен. Исто тако, није дала ни на Србе. Зато је, ваљда, била сметња – прича син Нинослав.

УНПРОФОР

Последњи пут са мајком чуо у јуну 1992. када нас је звала, овдје на Златибор. Прво је питала како сам ја, а онда нам је рекла да се не бринемо, јер њу у оближњој Губер бањи чува Унпрофор. Да ли нас је само тјешила – каже Милановић.

НИКО НИЈЕ ПРЕЖИВИО

Чајетинац Љубиша Ристић, идејни носилац инцијативе да се по Ради Милановић назову домови здравља у две општине, свједочи да у Чајетини постоји спремност да се одуже земљакињи из Муртенице. У Сребреници је међу Србима идеја прошла, али су Бошњаци одједном почели да „затежу“, подсјећају Новости.

– Тачно 14 Срба је остало у Сребреници међу муслиманским живљем када је дошло до етничке подјеле и ниједан жив није изашао. Убијени су Обрад Васић и Мирко Марковић чија тијела нису пронађена, мада постоји документ о начину, мјесту убиства и починиоцу. Тијела Анђелије и Михајла Стјепановића, мајке и сина, још нису пронађена, иако постоји изјава да су били закопани на мјесту где је изграђена фабрика ЦИМОС. Убијени су и мајка и син Загорка и Слободан Зекић. И ту постоје свједоци о извршиоцу злочина, као и Крсто и Велинка

Димитровски, брачни пар стараца. Драгољуб Јовановић, када је стрељан пред кућом 15. маја 1992. имао је 64, док је Стоја Васић (65) жива запаљена у својој кући у селу Вијогор такође 15. маја. Исто је прошао и Секула Ристановић, који је када је гурнут у огањ имао 86. Последња је убијена Иванка Мирковић 11. јула 1995. у центру Сребренице. Њено тијело је још било топло када су српске снаге ушле у градић…