Анка Обреновић Константиновић (1. април 1821 — 10. јун 1868) је била члан владајуће породице Обреновић, ћерка Јеврема Обреновића и Томаније. Била је писац чији су преводи први књижевни радови неке жене у модерној, пост-отоманској Србији 1836. године.

Објавила је са само 15 година, 1836. године у Београду књигу (превод са њемачког) „Наравоучителне повјести“. Позната је и као Анка Помодарка.

Књигу је завољела захваљујући напредном оцу и његовој библиотеци, првој у Шапцу.

Одшкринула је врата образовања женске дјеце, а по наговору васпитачице Тине Тирол, водила је дневник од 14. децембра 1836. до 5. јануара 1838. године и створила првенац у женској дневничкој литератури.

Била је иснпирација за пјесму хрватског пјесника Антуна Михановића, који је желио да се ожени њом када је имала 16 година а он 41. У 1860, она је организовала један од првих српских салона у свом дому у Београду, наводи се на Викидедији.

Ана је била удата за Александра Константиновића са којим је имала сина Александра и ћерку Катарину.

У Катарину Константиновић је био заљубљен кнез Србије Михаило Обреновић и хтио њом да се ожени. Анка је убијена заједно са Михаилом Обреновићем на Кошутњаку 1868. године, док су њена мајка Томанија и ћерка Катарина преживиеле овај инцидент. Катарина се касније удала за Миливоја Петровића Блазнавца, па за Михаила Богићевића, преноси портал Опанак.

Усљед брака са Наталијом Константиновић, унуком принцезе Анке Обреновић, Мирку Петровићу, принцу Црне Горе, је обећана српска круна.