Југословенска јавност је била шокирана, а реакције су биле бурне и жестоке, атмосфера драматична, па се огласио и сам Тито.

Бранко Ћопић је врло смјело у Књижевним новинама објавио своју „Јеретичку причу” у августу 1950. године. Ћопић је у својој причи сатирично описивао све девијације новог послијератног друштва, углавном исмјевајући нове навике привилегованог слоја.

Радња ове приче прати свакодневне „муке” неколицине важних другова – министра (чија се свастика, иначе студенткиња, на факултет вози колима), његовог помоћника (који машта о томе да женидбом и сам постане министар), једног генерала, а затим и важног појединца за кога нико није сигуран чиме се бави „јер само мудро и важно ћути”.

Да цијела прича буде трагикомичнија, радња се одвија у предратној вили, грађеној за вријеме „ненародне Југославије”, у близини плаже, током једног, за актере радње, типичног љетњег дана.

Након објављивања приче, на Ћопића је бацано дрвље и камење. Започела је хајка са свих страна, у којој су се друштвени дјелатници утркивали ко ће га више осудити. И сам Тито је у једном свом говору који је штампан у Борби, жестоко искритиковао Ћопића. Тито је био бијесан као рис, али је споменуо да Ћопића ипак неће хапсити.

Увијек духовити Ћопић и у тој непријатној атмосфери показао је свој смисао за хумор тако што је исјекао за њега најважнији дио чланка, у коме пише да неће бити хапшења, одлучио да га залијепи на улазна врата свога стана – за сваки случај. А и написао је обимно писмо свом „другу“ Вељку, подсјећа портал Лепоте Србије.

Иво Андрић је тада рекао Ћопићу: „Савјетовао сам те да пишеш романе, а не приче“, а Бранко је одговорио: „Романи су дугачки то нико не чита…“

Ипак није било тако. У годинама које слиједе Бранко је постао најтиражнији југословенски писац.