Краљ Вукашин у српској традицији један је од главних негативаца – мучки убија војводу Момчила да би му преотео жену, па се жени његовом сестром, лаже кума цара Душана на самрти, отима царство кумчету Урошу, проклиње рођеног сина… Упркос томе, управо тај његов син – краљ Марко или Марко Краљевић – у тој истој традицији највећи је симбол јунаштва.

У народној епици Марко Краљевић је тај који стаје против оца Вукашина кад овај покуша да отме пријесто Урошу и одлучује да суди „ни по бабу, ни по стричевима, већ по правду Бога истинога”. Опет, у пјесмама он тог оца и освети када позна његову сабљу код једног Турчина. Тад је спреман да са тешком топузином у рукама дотјера и цара до дувара, па да му и поручи: „Не питај ме, царе поочиме! Познао сам сабљу баба мога; Да сам Бог д’о у твојим рукама, и тиби ме ‚вако ражљутио”.

Занимљиво је да Марко није јунак без мане и страха. Мана има много – пргав је, тврдоглав, саможив, темпераментан… Али истовремено је и заштитник народа који укида данак, зауставља дивљање турских ратника, оре друмове… И побјеђује у мегданима чак и кад наиђе на „од себе бољега”. Марко је толико велик у епској поезији да може немогуће – циједи суву дреновину, дружи се са вилама, прича са својим коњем Шарцем и с њим дијели вино… И не може да погине „од јунака ни оштре сабље, од топуза ни од бојна копља”, већ, како му вила поручује, да ће умријети „од Бога, од старог крвника”. У предањима је ситуација још специфичнија – Марко не умире, већ само спава у некој пећини.

О стварном Марку, краљу српских земаља, не зна се превише. Рођен је око 1355. и најстарији је од Вукашинове дјеце. У вријеме када је његов отац преузео власт над царевином, он је понио титулу младог краља, а након погибије на Марици постао је краљ. Ослабљен због страшног пораза, брзо је изгубио највећи дијо својих територија, а на крају је постао и турски вазал, што је остао до краја живота – погибије у боју на Ровинама 1395.

Један од записа показује да је Марко имао буран љубавни живот, а написао га је дијак Добре.

– Писа се ова књига у Поречју, у селу званом Калуђерец, у дане благоверног краља Марка, када предаде Тодору, Гргурову жену, Хлапену, а узе жену своју првовјенчану Јелену, Хлапенову ћерку – написао је он, подсјећа за Курир Андрија Ивановић.

Други запис из тог времена направио је Константин Филозоф у Житију деспота Стефана и он га приказује као трагичног човјека. Пред почетак битке на Ровинама 1395, у којој су и Марко и деспот Стефан ратовали на страни Османлија, он је наводно Константину Дејановићу рекао: „Молим Господа да буде хришћанима помоћник, а ја нека будем први међу мртвима у овом рату”. У том сукобу против влашког војводе Мирче, дједе много чувенијег Влада Цепеша Дракуле, краљ Марко је и погинуо.