Смедеревска тврђава је изграђена 1430. године и у том пероду је сматрана најмодернијим системом одбране на овим просторима, ипак она своју сврху није испунила и послије непуне три деценије пада у руке Турака.

Смедерево је било посљедња престоница српске средњовековне државе. Овај град помиње се први пут већ почетком 11. вијека, али онда извори о њему ћуте све до 1381. године кад је остало забиљежено да је кнез Лазар Хребељановић своју задужбину, манастир Раваницу, обдарио поклоном у Смедереву. С помјерањем тежишта српске државе према сјеверу и поготово с преношењем пријестонице у Београд, за владе деспота Стефана Лазаревића (1402–1427), до које је дошло у првим годинама 15. вијека, Смедерево добија на значају. Међутим, истински успон овог града започиње изградњом велике тврђаве, подсјећа Политикин забавник.

Нова пријестоница на Дунаву

Будући да је остао без Београда, који је враћен Угарима, као и осталих већих градова, деспот Ђурађ Бранковић (1427–1456) био је приморан да подигне нову пријестоницу. Било је то вријеме неспокоја јер је Србија за само двије године (1427–1428) изгубила неке важне градове, међу њима и двије престонице – Крушевац и Београд. Уз то, Ђурађ Бранковић који се између двије силе, Угарске и Турске, налазио као између чекића и наковња, био је двоструки вазал и владар државе која је умногоме зависила од њихових односа.

Попут свог ујака и претходника на престолу Стефана Лазаревића, и деспот Ђурађ се у избору мјеста за нову престоницу одлучио за саму границу с Угарском. Разлози су били једноставни: с те стране могао је брзо да добије помоћ, а у случају најгорег имао је гдје да се склони. У посљедњим десетлећима постојања српске средњовјековне државе Смедерево је, уз Ново Брдо, постало њен најзначајнији град. Нова пријестоница била је животно везана за Дунав, ријеку на којој су Турци држали тврђаву Голубац, а Угари Београд. Тако је Смедерево, смјештено између двије снажне утврде, симболично раздвајало непомирљиве такмаце.

Проклета Јерина

Градњом Смедерева руководио је Ђорђе Кантакузин, старији брат деспотове жене Ирине, која је у српском народу остала упамћена као „проклета Јерина“. Подизање нове престонице у тако кратком року довело је до великог напрезања државе и њених поданика, па су житељи Србије кривицу бацили на дошљакињу из Византије. Сва је прилика да је на тако великом градилишту коришћена радна снага из цијеле државе.

Одмах треба нагласити да је Смедерево, које има површину од 10 хектара, највећа средњовјековна српска тврђава. Изградња нове пријестонице била је исход снажне привреде и великог богатства владара. Истовремено, смедеревски град био је мјерило техничког нивоа средине у којој је саграђен и одраз могућности оновремене српске државе.

Искушења

Врло брзо се показало да тврди смедеревски град није могао да испуни надања својих градитеља и заустави турске освајаче. Османлијски одреди први пут су заузели Смедерево 1439. године, дакле непуну деценију послије његове изградње. Услиједило је то послије тромесечне јуначне и упорне одбране којом су руководили Ђурђев најстарији син Гргур Бранковић и шурак Тома Кантакузин.

Смедерево није одољело непрестаном турском бомбардовању, а појава глади и исцрпљеност бранилаца довели су до предаје султану Мурату ИИ у августу 1439. године. Турци су у сва важнија утврђења одмах смјестили своје посаде, а за смедеревског санџак-бега наименован је Исак-бег из Скопља. Изузетак је било једино Ново Брдо које се Османлијама одупирало до 1441. године. Пад Смедерева значио је и „први“ пад државе српских деспота. Међутим, то још није био крај и град је неколико година касније дочекао слободу.

Деспот Ђурађ Бранковић успио је после такозване „Дуге војне“ 1444. године да поврати своју земљу и престоницу. Он је најпре у Једрену, током априла 1444. године, с Муратом ИИ на десет година утаначио мир по коме је српском владару, уз обнову вазалских обавеза, враћена земља коју су Турци претходно освојили.

Султан је потписао споразум, а нешто касније, у јулу 1444. године, у Сегедину је то учинио и угарски краљ Владислав И Јагелонац (1440–1444). Обје стране потврдиле су заклетвом његову ваљаност. Одмах по склапању Сегединског мира, деспот Ђурађ вратио се у Србију и већ у августу 1444. године преузео је Смедерево, а затим и Голубац, Браничево, Ново Брдо, Копријан код Ниша, Островицу на Руднику, Козник код Александровца и остале тврђаве. Слиједећих петнаестак година Смедерево се прилично снажно развијало. Међутим, опасност од Османлија није престала већ се и даље лагано ширила на све стране.

Пад Цариграда 1453. године, који је попут пуцња у цик зоре одјекнуо тадашњом Европом, само је повећао црне слутње. Отуда није чудно што се стари деспот Ђурађ Бранковић на вест о турском освајању Константинопоља затворио у своје одаје и, горко оплакујући трагичну пропаст Византије, три дана тамо никога није пуштао.

Нажалост, у својим страховањима није се преварио јер је већ послије освајања Цариграда султан Мехмед ИИ Освајач од српског владара самоувјерено затражио предају Смедерева. Штавише, наредне, 1454, године он је безуспјешно опсједао град. Снажна артиљеријска ватра омогућила је нападачима да заузму спољни зид смедеревског утврђења, али не и да освоје град, па је султан нерадо подигао опсаду и вратио се у своје земље.

Слиједећа опсада Смедерева уследила је 1456. године, у вријеме османлијског похода Мехмеда ИИ на Београд. Том приликом Турци су спалили подграђе, али је напад уз велике губитке ипак одбијен. Био је то један од ретких неуспјеха у тридесетогодишњој владавини Султана Мехмеда ИИ Освајача.

Посљедњи мјесеци

Стари деспот Ђурађ Бранковић преминуо је у децембру 1456. године, а његовом смрћу, како је то у научној литератури запажено, „нестало је најзначајније политичке личности тога доба међу Србима и балканским хришћанима“. Наслиједио га је син Лазар Бранковић (1456–1458) који је владао само нешто више од годину дана. Убрзо је дошло до раздора у владарској кући Бранковића.

Послије смрти Ирине (Јерине) Кантакузин, удовице деспота Ђурђа, у мају 1457. године, Србију су напустили њен најстарији син, слијепи Гргур Бранковић, кћи Мара, бивша султанија, и Иринин брат Тома Кантакузин. Мехмед ИИ Освајач благонаклоно је прихватио угледне избјеглице. У Србији су остали деспот Лазар и његов слијепи брат Стефан Бранковић, ослоњени на савез с Угарском. У предвечерје велике турске офанзиве међусобна трвења у дому Бранковића само су повећавала неспокој.

Мехмед ИИ Освајач одлучио је да војним походом ријеши српско питање. Преко Софије и Поморавља стигао је до српске престонице и, пошто је послије краћих преговора утаначено да Стефан Томашевић с породицом може да се повуче из опседнутог града, Турци су ушли у Смедерево у сриједу 20. јуна 1459. године.

Како каже једна грчка тужбалица поводом пада Цариграда у руке Османлија – „Био је то дан који никако није требало да сване!“ Српска средњовјековна држава престала је да постоји и наступила су дуга стољећа турске превласти. Тврди град на Дунаву од 1459. до турског освајања Београда, 1521. године, био је средиште Смедеревског санџака.