У ЛАВИРИНТУ шпијунских игара на Балкану, од Беча до Цариграда, Вера Пешић опстала је међу југословенским, њемачким и британским шпијунима с двоструким и троструким агендама, сама, без идеологије, али одлучна да се бори за своју егзистенцију.

Ко зна колико је људи прошло крај напуштене, али очуване приземне куће, непосредно уз шеталиште у Сијаринској Бањи, не слутећи какве тајне она крије. То је кућа у којој је рођена Вера Пешић, четвороструки обавјештајац највишег ранга, која је током Другог свјетског рата, вешто манипулишући информацијама, са само двадесетак година одлучивала о животу и смрти.

Кретала се у највишим београдским круговима и постала сарадник врха њемачке, француске и енглеске обавјештајне службе. Мрежа Вериних сарадника била је толико развијена да су на њој могли да јој позавиде и много искуснији оперативци. Стрељана је са само 25 година, у мјесту у коме је рођена, али је њена кратка биографија вриједна филмског платна, подсјећа Нпортал.

Ово је утисак и послије читања романсиране биографије српске шпијунке, коју је прије петнаест година написао Лесковчанин Никола П. Илић, засноване на аутентичним догађајима и документима из архива ондашње Удбе. Вера је открила тајни пакт Хитлера и Стаљина о нападу на Пољску, спријечила је дизање у ваздух њемачке агентуре које су планирали Британци, једино је она успјела да Албанце увуче у четнички покрет, а због њеног хапшења смијењен је чак и један министар.

Вера Пешић је била изузетно лијепа и интелигентна жена. Говорила је шест свјетских језика. Међутим, кажу да је направила „типичну женску грешку“, јер се заљубила у Карла Лотара Крауса, шефа обавјештајне службе Гестапоа у Београду, и због те љубави прешла у отворену колаборацију са фашистима. Његову наклоност је наводно придобила и тако што му је спасла живот дојавом да му се спрема атентат. Британци су потом за њом расписали потјерницу, па чак и награду, али су је 1944. године, заједно са мајком, стријељали четници код данашње аутобуске станице у центру Сијаринске Бање.

Вера је рођена 1919. године у имућној породици пензионисаног начелника Лесковца Милана Пешића и Анђе Радовић, ћерке тадашњег предсједника бањске општине.

– Старији мјештани су ми причали да је Верин отац инсистирао на њеном школовању, али се она, након пропалог брака, убрзо послије очеве смрти 1936. године, одселила за Београд. Кажу да је за само три године постала један од највећих шпијуна у југоисточној Европи и да је у свему уживала и велику подршку њене мајке Анђе, коју овдје памте само по злу. Вера је била хладна жена, међутим, знала је да покаже емпатију према људима из овог краја. Син једног од вођа партизанског покрета ми је причао да је његовом оцу и још једном познанику спасла живот тако што их је у посљедњи час извукла из „стрељачког конвоја“ – прича нам Драган Денић из овог мјеста.

Сарађивала је и са четницима, који су јој дошли главе. Седам мјесеци прије стрељања ухапшена је на путу између Медвеђе и Сијаринске Бање. Била јој је, међутим, довољна једна ноћ да заведе четничког војводу Ђурића, а ускоро и да посредно командује његовим јединицама. Војводу су побуњени саборци ухапсили, а Веру и њену мајку одмах стрељали. Убрзо су схватили да су погријешили, јер су од Вере, иако је званично радила за Нијемце, корисне информације стизале и савезницима, али и четничком и партизанском покрету, јер је била члан Централног комитета КПЈ.

– Наводно их је молила да јој не пуцају у главу, да би на „онај свијет отишла лијепа“, што је капетан краљеве војске Илија Бувски, кажу, испоштовао. Кућа им је послије рата национализована. Једно вријеме је била амбуланта, а данас се не користи – објашњава Денић.

Пред почетак Другог свјетског рата, због сарадње са Нијемцима, Вера је избачена из југословенске тајне службе, па је потом и ухапшена. Љубавник Краус успјева да је ослободи и шаље је у Беч, гдје је, наводно, упознала Адолфа Хитлера, а по повратку у Београд радила је као дописник њемачких новина. Поново је ухапшена након Мартовског пуча 1941. године. Кратко вријеме је провела у затвору у Лебану, а почетак рата је дочекала у родној Бањи. Краус је поставља у централу Гестапоа у Београду, гдје упознаје Паула Бадера, команданта окупиране Србије, а паралелно се виђа и са Драгомиром Јовановићем, шефом Специјалне полиције у Београду.

Уцјена
Била је веома опрезна, прерушавала се, мијењала документа и, захваљујући томе, па и срећи, избјегла је неколико покушаја убиства. Вјерује се да је велики број комуниста пуштен из заробљеништва по Верином налогу, али и да су многи партизани, националисти и четници убијени зато што је она то тражила. Због сједења на више столица, Британци су јој главу уцијенили на чак 300.000 фунти.

Споменик Верином оцу Милану Пешићу свједочи о некадашњем богатству ове породице.

– Вера и њена мајка Анђа су биле страх и трепет. Моја мајка је причала да је морала да их моли за живот свог брата, који је био оптужен за сарадњу са партизанима. Вера би можда и помогла, али је Анђа била неумољива – испричала нам је мештанка Сијаринске Бање која је у време Верине смрти имала само шест година. Верин кратак живот прати много контрадикторности, али је чињеница да су се иза једне наизглед крхке жене крили велика снага, утицај и моћ. Мјештани Бање су је избјегавали или су усиљено били срдачни у комуникацији са њом. Плашили су се, јер је један Верин миг био граница између живота и смрти.

ШАРМ

ВЕРУ је у свијет шпијунаже наводно увео официр Генералштаба Југословенске краљеве војске Славко Радовић. За кратко вријеме постаје најбољи полазник курса за обавјештајце. Брзо је савладала и манире високог друштва, као и плесне вјештине. Убрзо се повезује са комунистима, па од првих дана у служби, практично постаје двоструки агент. Задатак да се инфилтрира у шпијунске мреже Нијемаца, Британаца и Француза вешто је испуњавала користећи своју љепоту и шарм, којима нису одолијевале ни вође страних агентура у српској престоници – мушкарци, али ни жене. Пошто се вјешто представљала као радник Генералштаба наше војске, сви су покушавали да је врбују за своје интересе, несвесни чињенице да су они тако заправо постали плен ове бањске љепотице.