Без језика и нације, свијет потпомогнут демократском Америком започео је омеђавање муслимана у Југославији. Прије 34 године, 7. априла, Америка је признала постојање Босне и Херцеговине. Директно признање Сарајева кроз 34 године изблиједило је у индиректно признање Бањалуке.

Пројекат Босне и Херцеговине, њене нације, њеног језика, њене културе започео је 7. априла 1992. године признањем које је стигло од САД. Иако је било ранијих признања, главни играч тог времена, САД својим признањем омогућио је рађање свега онога што данас препознајемо као Бошњаци и Босна и Херцеговина.

Симболично, баш 7. априла 34 године касније у српску Бањалуку слијеће авион сина америчког предсједника Доналда Трампа Млађег. Продужена рука Доналд Трампа и републиканске Америке шаље директну поруку да Босна и Херцеговина улази у период преиспитивања.

Ера стварања и одржавања нација званично је завршена повратком републиканаца у Бијелу кућу. Ако је неко имао разлога да се брине због ове поруке то је било Сарајево. За 34 године постављен је слаб темељ за бошњачки идентитет. Историја је била превише исиљена, језик превише сличан комшијском, култура оријентална, а међа превише туђа. До дан данас се нису усагласили да ли су Босанца или Бошњаци. Домаћински се нису осјећали ни у свим кантонима, а камоли преко ентитетске границе. Окружени непријатељском Србијом и Хрватском, далеко од братске Турске, преживљавали су ланцу Вашингтона.

Данас уз сву несигурност остављени су сами себи, судбини и комшијама. Они са друге стране, барем оне српске, знају одакле су, којим језиком говоре, којим писмом пишу и чији завјет живе. Били су ту и прије 34 године, али и годинама и вијековима. Данас у подијељеном свијету, као и у рату, важнији је стабилан партнер, него болесник који тражи бригу. Зато је Сарајево несмотрено у ходу. Саплићу се и у религију које се одричу да би се додворили хришћанским силама, одричу се идеолошких партнера који су јуче слали добровољце да ратују за њихову ствар и забрињавајуће ћуте.

Њихов продукт су биле санкције за Српско руководство. Али, негдје је и њихов продукт то што се српско руководство креће по Вашингтону и што амерички званичници долазе у Бањалуку, не у Сарајево.

Стравично их је увриједио потез Сергеја Лаврова, шефа руске дипломатије, који је при посјети Босни и Херцеговини прво отишао у Источно Сарајево, па онда у федерално. Тада су Руси послали јасну поруку. Какву поруку тек шаљу Американци који долазе у Бањалуку и немају намјеру да се запуте ка Сарајеву.

Као што су двије прекретнице за Југославију биле 1945. година и 1991., тако би и за БиХ, након 34 године, ова 2026. могла да буде прекретница.