У Каменој Гори од земље до неба, чини се као да нема ни сто метара! Да то није празна изрека лако се увјере намјерници који походе ово село у брдима изнад Пријепоља. „Скрајнута“ од магистрале, која од града на Лиму води до Пљеваља, цијела Камена Гора заправо је жива бајка и јединствена чуварка легенди, предјела исконске љепоте и мјесто гдје живе домаћини чистог срца и „питоме“ нарави.

Име је, кажу, добила по силној гори пониклој из камена. Али, умјесто камена, тамо очи и уши одмах „заробе“ острва шуме, простране зелене ливаде посуте цвијећем, неодољива химна тишине, очаравајући цвркут птица и магични жубор воде. Тако је, тврде мјештани, одувијек. Још у Краљевини Југославији, Камена Гора је званично била ваздушна бања, а и данас је оаза чистог ваздуха, незагађене природе и планинске климе.

Каменогорци нису дозволили да њихову бајку наруше ни модерна туристичка здања, па су и нови објекти за смештај туриста грађени по мери природе – од камена и дрвета. А када се у некој од тих планинских кућа смјести у један од десетак апартмана или идилични камп, госту једино преостаје да дубоко удахне и – пут под ноге. Право ка откривању каменогорских легенди.

Највећа и најстарија жива легенда овог села је Светибор. Бор који на једном пропланку са ког поглед лети преко готово цијеле Западне Србије, столује безмало 500 година. Мјештани вјерују да је свето дрво и да се у Светибору налазе воском запечаћени списи који свједоче о путевима и раскршћима Србаља. Ту су, причају Каменогорци, све тајне српских сеоба – ко је одакле и гдје кренуо. Ипак, све док је Светибор жив та тајна је похрањена у њему и то се мора поштовати! Од бора се ништа не односи – ни шишарка, ни сломљена гранчица. Светиња се, веле мјештани, не дира пред њом се само скида капа. А шта би човјек друго могао осим да – под горостасом високим 13 метара, са пречником крошње 18 метара и обимом стабла од готово 5 и по метара – осјети страхопоштовање.

Стотине путељака воде до каменогорских засеока и кућа смјештених чак и на 1.496 метара надморске висине! Већина је скривена, видљива само са видиковаца и доступна искључиво најупорнијим шетачима. У каменогорској идили, ипак, свакако се мора отићи до Миловче брда, видиковца одакле поглед сеже све до врхова Дурмитора, Јадовника, Златара, Златибора, Голије…

И шетња по пространим, цветним ливадама Камене Горе непоновљив је угођај. У шаренилу пољског цвећа скрива се, како тврде фармацеути, 250 врста лековитих биљака. Посебан изазов имају и берачи јестивих печурака које народ овде зове „губе“.

Камену Гору „бије глас“ и да је село стогодишњака, горштака који олако газе и једанесту деценију живота. Било их је, кажу, толико да они што су достигли десету деценију нису могли ни да конкуришу за мјесто у књизи старих Каменогораца.

А, онима што су превалили стоту, године никад нису прецизно одређене, јер су у Каменој Гори старост предака рачунали обично по историјским догађајима. За неке се, на примјер, самопоуздано знало да су уочи Првог балканског рата били стасали за школу или војску, па су године, послије, лако збрајали.