Ада Кале (на турском Острво тврђава) била је острво на Дунаву око којег су се отимали освајачи и плеле легенде. Таласи су је заувек прогутали 1970. године, али над тим мјестом још круже духови сјећања на рајско острво на којем сви живе у миру, упркос бурној прошлости и сукобима „спољашњег“ свијета.

Ада Кале налазила се на само 60 километара сјеверно од мјеста гдје се срећу границе Србије, Румуније и Бугарске. Острво је било дугачко 1750 м, широко једва 500 м, а окруживале су га масивне стијене, које је обликовао Дунав и које су биле прозване “Гвозденим вратима”. Клима је била неочекивано блага, наводно су управо ту Аргонаути открили маслине.

Стари Римљани су први на овом острву поставили утврђење, а Ада Кале (није се увијек тако звала) остала је стратешки важна, јер је контрола над острвом омогућавала контролу пловидбе доњим током Дунава.

Најдужу борбу за контролу острва водиле су Турска и Аустрија – више од 500 година наизмјенично су је освајали и прекрајали у духу оријентаног начина живота, односно актуелних евопских трендова, остављајући своје приче, културу и вјеровања.

Из богате историје Аде Кале посебно мјесто има догађај из Првог српског устанка – београдске дахије, због којих је устанак и почео, ту су побјегле са својим благом, пратњом и харемом, након чега је Карађорђе послао Миленка Стојковића да их погуби. Деценијама касније Ада Кале добила је и своју легенду као острво о којем сањају принчеви – по њој се Мискин Баби, принцу далеке Бухаре, у сну приказало свето острво. Кренуо је у свијет да га пронађе и много времена касније стигао на необично дунавско острво снова, на којем је остао до смрти, живјећи као просјак и изводећи чудесна излјечења…

Међутим, тек када су, послије завршетка Првог свјетског рата, становници одлучили да се припоје Румунији, почело је златно доба Аде Кале…

У том тренутку острво је било попут заборављеног дјелића Турске у Европи, али у документарном филму редитеља Исмета Арасана “Приче са Аде Кале”, преживјели становници острва касније расејани по Турској, присјећају се како су људи долазили са свих страна, неки и као изгнаници, бјегунци, авантуристи… И налазили су уточиште на том малом острву на којем су важила другачија правила живота него у остатку свијета.

Прича се да су сви живјели заједно, као једна породица, упркос различитим вјерама и нацијама. Није било крађе ни свађе, врата се ноћу нису закључавала. Славио се Ђурђевдан, а сваке вечери мјештани су се дружили уз домаћу дудову ракију и наргиле. У центру села је било неколико продавница и кафаница, као и посластичарница у којима су се служили ратлуци с љешницима, алва, слаткиши са џемом од смокава и ружа…

Мјештани су се највише бавили узгајањем специфичне сорте винове лозе и дувана (на Ади је радила и фабрика цигара које су се о квалитету мериле с кубанским), риболовом и пчеларством, али и трговином и кријумчарењем. С уским, калдрмисаним улицама и оријенталним специјалитетима Ада Кале постала је занимљива туристима као “Оријент у срцу Европе”.

А како то обично бива на овим просторима, време благостања није могло дуго да траје. Послије Другог светског рата, Румунија је постала комунистичка земља и ограничила приступ острву, а Аду Кале је погодило сиромаштво. Кад је 1964. Југославија започела пројекат изградње огромне хидроелектране, то је означило дефинитиван почетак краја, наводи портал Српска историја.

Постојао је план да се становништво, тврђава и насеље само преселе на острво шимијан, а румунски документарни филм “Посљедње прољеће на Ади Кале” из 1968. године показује како су, камен по камен, дијелови тврђаве обиљежавани и вађени да би били пренијети. Пресељено је и гробље. Ипак, становници нису прихватили ново острво – највише их је отишло у Турску, а неколико породица је изабрало Југославију и Румунију. Острво је потопљено.