Историчари Западног римског царства већ од XИИ вијека називају Ибар и његову ширу област – Рашка, по најисточнијем граду немањићке државе, Расу.

БИО ЈЕ 17. СЕПТЕМБАР 1845. ГОДИНЕ када је указом о подизању вароши, који је потписао кнез Александар Карађорђевић, основана варош Рашка.

Стражница на државној граници са Туском је тада већ постојала, а грађани са обе стране увелико су трговали и пословали.

Ипак, сједишњи дио ибарске долине био је насељен и много прије тога. Двије праисторијске културне групе, винчанска и старчевачка, струјале су вијековина долином Ибра. Између 300. и 800. године прије нове ере ово подручје су насељавали Дарданци, а у вријеме римске колонизације у ибарској долини подигнут је и град Муниципијум Дарданорум око ког су се преплитали важни путеви.

Од XИИ века Ибар се спомиње у биографијама Стефана Немање. Оновремени биографи пишу да је он наслиједио дио свог отечества: Ибар, Расину, Топлицу и Реке. Историчари Западног римског царства већ од XИИ вијека називају Ибар и његову ширу област – Рашка, по најисточнијем граду немањићке државе, Расу.

У доба српске средњовијековне државе подручје Општине Рашка налазило се у самом језгру и из тог периода датирају три значајна манастира: Кончул, Нова Павлица и Градац. Данас су они важни културно-историјски споменици који свједоче о српској средњовијековној историји и чувају идентитет народа.

НА ЛЕВОЈ ОБАЛИ ИБРА, још од око 1175. године поносно стоји манастир Кончул посвећен Светом Николи, па је у народу познат и као Никољача. Према предању, Никољачу је подигао Стефан Немања, а у њему је прву ноћ свог бијега за Хиландар, провео Свети Сава. У Кончулу је замонашен архиепископ Данило ИИ, а за вријеме краља Милутина манастир је био сједиште новоосноване Ибарске епископије. Највећи успон манастир је доживио у XИВ и првој половини XВ вијека.

Од друге половине XВ вијека, доласком Турака, за овај манастир почињу тешка времена. Опустошен је и срушен и у аустријско-турском рату 1689. године, а у рушевинама је остао све до 1861. године када је обновљена манастирска црква која је једино преостала од читавог манастирског комплекса.

МАНАСТИР НОВА ПАВЛИЦА задужбина је косовских јунака Стефана и Лазара Мусића, синова челника Мусе, великог жупана Ибарске Жупе и сестрића Кнеза Лазара.

Сматра се да је манастир Нова Павлица подигнут и осликан уочи Косовског боја, од 1383. до 1389. године, а заједно са манастиром Стара Павлица био је у саставу средњовијековне Брвеничке Жупе.

Основа манастирске цркве, посвећене Ваведењу Богородичином, је у облику триконхоса, са уписаним крстом и наглашеном куполом, која почива на четири витка стуба. На западној страни припрате уздиже се кула са звоником.

МАНАСТИР ГРАДАЦ
„И тако поче зидати предивну цркву у име пресвете Богородице празник Благовјештења, на мјесту званом Градац…“

На обронцима планине Голије, у близини важног средњевијековног пута за Ариље, изнад реке Брвенице, недалеко од налазишта камена за градњу, на мјесту богатом изворским водама, окруженом шумама и пашњацима изграђен је манастир Градац.

Само мјесто Градац је постојало и прие оснивања манастира и повезује се са византијским утврђењем из ВИ века које се налазило на узвишењу изнад данашње грађевине. У подножју утврђења се налазила и ранохришћанска црква чији су темељи до данас сачувани испред Богородичине цркве у Градцу.

Манастирски комплекс чине двије цркве: већа, посвећена Пресветој Богородици и мања, посвећена Светом Николи. Већа црква била је гробно мјесто ктиторке манастира, краљице Јелене Немањић, жене краља Уроша И, објашњавају на уређеном и активном сајту овог манастира.

Иако тачна година изградње није позната, зна се да је изграђен крајем XИИИ вијека, што се закључује на основу фресака и архитектуре манастира. Најстарије писано свједочанство о настанку Градца је Житије краљице Јелене које је написао архиепископ Данило ИИ у периоду између 1317. и 1324. године.

„И тако поче зидати предивну цркву у име пресвете Богородице празник Благовјештења, не мјесту званом Градац… Заповједила је да се сакупе сви народи њезине државе, и када је то учинила, изабрала је од њих најбоље умјетнике, хотећи да подигну предивно здање тога храма, много и небројено злато нештедице дајући свима радницима… као мудри и разумни строитељ“, стоји у Житију.

У наредном периоду, од доласка Турака, манастир је био више пута рушен и обнављан. Почетком XИX вијека, када је основано данашње мјесто Градац, у манастирској цркви поново су почела богослужења. Од тог периода постојала је потреба за потпуном обновом манастира, а први конзерваторски радови обављени су током 1948. и 1949. године. Археолошка искпавања започела су 1962. године, а тада је урађен и усвојен главни план за обнову цркве.

Манастир Градац данас је женски манастир и веома важно вјерско упориште, али је огроман и рад овог манастира на очувању културе и историје српског народа који га радо посјећује и борави у његовој околини у потрази за миром.

Текст је објављен у склопу пројекта који је суфинансиран из буџета општине Рашка. Ставови изнијети у подржаном пројекту нужно не изражавају ставове органа који је доделио средства.