Лик Јаноша Хунадија – Сибињанин Јанка, заштитника потлачених и највећег браниоца хришћанства пред турским освајањима, снажно је утиснут у епски живот мађарског и српског народа.

ЈАНОШ ХУЊАДИ ИЛИ СИБИЊАНИН ЈАНКО рођен је 1407. године, као син Војка, а унук Србе, влашког кнеза из Баната (Јанков дједа имао је, осим Јанковог оца, и синове Магоша и Радола).

Презиме Хуњади породица је понијела након што је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки 1409. године даровао Јанковом оцу Војку посјед и замак Вајда-Хуњад.

Дио мађарских историчара сматрао је да је ова породица била српског поријекла (мађарска легенда преносила је да је Јанко заправо ванбрачни син краља Жигмунда, а српска да је ванбрачни син деспота Стефана Лазаревића, а тиме и унук кнеза Лазара Хребељановића). Сибињанин Јанко био је тамишки жупан, сјеверински бан, ердељски војвода, капетан београдске тврђаве и намјесник Краљевине Угарске. Његов син Матија Корвин један је од најзнаменитијих мађарских краљева.

СВОЈУ ВОЈНУ КАРИЈЕРУ Сибињанин Јанко започео је у служби деспота Стефана Лазаревића, али је ускоро ступио у службу краља Жигмунда у којој се, током ратова са чешким хуситима, истакао као веома способан војник и заповједник.

Учествовао је у походима против Турака и у ослобађању Смедерева. Ратујући за краљевину Угарску Јанко Сибињанин је стекао велике посједе (осим осталог и посјед Суботицу са околним селима) и постао члан Краљевског савјета. Године 1438. Сибињанин Јанко добио је титулу сјеверинског бана у граничној области према турским територијама, те је, као бранилац Јужне Угарске од турских похода, био слављен међу хришћанским народима Јужне и Средње Европе. У вријеме власти угарског краља Владислава И добио је и титулу ердељског војводе и капетана београдске тврђаве.

Као одличан војни стратег Јанко Сибињанин је схватио колико су непоуздане велике феудалне племићке војске и ослањао се на добро опремљене и увјежбане мале и брзе јединице, махом најамника, а на основу својих искустава у ратовима с хуситима и Турцима, са успјехом је користио комбинацију традиционално наоружане коњице и ушанчене пјешадије наоружане ватреним оружјем.

Јанко Сибињанин је у јесен 1441. године упао у Србију и савладао смедеревског санџакбега. Наредне године потукао је Турке у Ердељу, а затим их је потиснуо и из Влашке. Низ побједа Јанка Сибињанина улило је наду у могућност коначног ослобођења од Турака. Почетком 1443. године сабор у Будиму одобрио је покретање похода против Турске. У јесен 1443. године војска под командом краља Владислава, Јанка Сибињанина и деспота Ђурађа Бранковића прешла је преко Дунава у Србију. У првом сукобу, у околини Ниша, потучен је румелијски беглербег, а потом је продор настављен преко Ниша и Пирота све до Софије. Даље напредовање онемогућили су велика хладноћа, несташица хране и снажан турски отпор, па се војска, преко Крушевца, повукла и у фебруару 1444. године се вратила у Будим.

Турски султан је након овог похода пристао на обнављање Српске деспотовине, а у августу 1444. године Јанко Сибињанин је у име Краљевине Угарске са Турцима потписао мир, који је угарска страна веома брзо прекршила. Угарска војска, овај пут без Срба, који су били задовољни обновом своје деспотовине, кренула је у поновни поход против Турака, али је доживјела велики пораз код Варне, а у битки је погинуо и сам угарски владар, краљ Владислав И, а једини од предводника угарске војске који је успио да се спасе био је Јанко Сибињанин.

Смрћу краља Владислава Угарска је остала без владара, па је управљање државом привремено преузео Државни савјет, а извршна власт била је повјерена седморици капетана, међу којима је био и Сибињанин Јанко. Двије године касније (1446) мађарски сталежи су Сибињанин Јанка именовали за гувернера Угарске и намјесника малолетног краља Владислава В.

Године 1448. Јанко Сибињанин је од папе Николе В добио титулу кнеза, и потом је обновио непријатељства са Турцима. У јесен исте године покренуо је велик поход преко Србије, упркос противљењу српског деспота Ђурђа Бранковића, који није желио да учествује у новом рату против Турака. Војска Јанка Сибињанина кретала се долином Мораве до Сталаћа, одакле је, преко касније по њему назване Јанкове клисуре, стигла на Косово поље, гдје је требало да се споји са четама Скендербега, који се повукао пред надмоћним турским трупама (одатле српска изрека „Касно Јанко на Косово стиже“). Ту се 18. октобра 1448. година одиграла друга битка на Косову, у којој је угарска војска претрпјела тежак пораз. Сам Јанко Сибињанин био је заробљен, али је успио да побјегне. У повратку, угарска војска је пљачкала по Србији, па је Јанка Сибињанина заробио деспот Ђурађ Бранковић и затворио га је у смедервску тамницу. Управо о томе пјева и најстарија забиљежена српска народна епска пјесма (записана крајем 15. вијека):

Орао се вијаше над градом Смедеревом

Ниткоре не ћаше с њиме говорити,

Него Јанко војвода говораше из тамнице:

„Молим ти се, орле, сиђи мало ниже да с тобоме проговору.

Богом те брата јимају, пођи до смедеревске господе

да с’ моле славному деспоту, да м’ отпусти из тамнице смедеревске.

И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти из смедеревске тамнице

ја ћу те напитати црвене крвце туречке, бијелога тијела витешкога“.

На заузимање мађарских великаша српски деспот је ослободио Јанка Сибињанина, а измирили су се 1451. године, када је деспот поново добио своје некадашње посједе у Угарској, којих се раније одрекао због Турака. Године 1453. Јанко Сибињанин се одрекао титуле гувернера-намесника, а малољетни краљ Ладислав именовао га је за заповједника (капетана) цјелокупне угарске војске, те за наслиједног бистричког жупана, додијеливши му и нове велике посједе, наводи Равноплов.

Послије освајања Цариграда Турци су 1455. године напали Српску деспотовину, па је Сибињанин Јанко похитао да помогне старом српском деспоту, те је одбио турски напад.

Наредне 1456. године султан Мехмед ИИ Освајач је са великом војском опсјео стратешку угарску тврђаву Београд или Нандорфехервар (који је до смрти деспота Стефана Лазаревића 1427. године припадао Србији). Знајући да би падом Београда вероватно пала и цела Краљевина Угарска, папа Калист ИИИ упутио је у Угарску свог легата да помогне у организацији одбране.

Одбраном Београда руководили су Јанко Сибињанин и Михаило Свилојевић (Михаљ Силађи), брат Јанкове супруге. Великој турској војсци храбро се супротставила малобројна али ратоборна посада београдске тврђаве, која је одбијала један за другим јурише Турака. Мађарски и српски шајкаши успјели су да пробију блокаду турске ријечне флоте и да тако обезбиједе снабдијевање опсједнутог града. У одлучном тренутку појавио се и фанатични фрањевачки проповедник Иван Капистран, са својим добровољцима, који су напали Турке с леђа. Том приликом Јанко Сибињанин је херојски и у јуришу излетео из тврђаве међу турску војску, која је била разбијена током 21. и 22. јула 1454. године. У борби је био рањен и сам турски султан Мехмед ИИ, који је после тога наредио повлачење.

Одбрана Београда била је навећи војни успjех Јаноша Хунадија или Сибињан Јанка, а од времена ове славне битке, по наредби тадашњег папе Калиста ИИИ, која касније није никада била повучена, звона свих католичких цркава у свијету звоне у подне.