„…Ми смо видјели посљедњи конац илити крај биједнога нашега живљења, које је било дошло, или сви да погинемо или да поштено живимо. И то је нас нагнало да подигнемо сви оружје наше противу нашијех мучитеља и да се од зла бранимо…“ Овакву прокламацију добио је архимандрит Арсеније од вожда Карађорђа – писмо у коме му поручује да се Срби коначно дижу на устанак против Турака. Ко је био архимандрит Арсеније Гаговић и каква је била његова улога у Првом српском устанку?

Гаговићи су једна од старијих и угледнијих фамилија у Пиви. У њој је увек било добрих и отреситих људи који су били познати и изван Пиве. Свакако најпознатији међу њима је Архимадрит Хаџи-Арсеније Јованов Гаговић који је живио крајем 18. и почетком 19. вијека. Он је играо важну улогу у Првом српском устанку, одржавајући везу између Карађорђа и херцеговачких Срба.

Арсеније Гаговић се први пут помиње 1783. године као јеромонах Хиландара. Два пута је исао на хаџилук. Од 1788. је настојатељ манастира Пива, који је и обновио.

Године 1803. отпутовао је у Русију, гдје је руском двору изложио план за ослобођење Јужних Словена од Турака и тражио помоћ за отварање богословско-учитељске школе у Пиви. У повратку се задржао код карловачког Митрополита Стратимировића с којим је разматрао могућност устанка против Турака. Гаговић је био активан у покрету отпора Турцима.

Послије устанка, тачније 1811. године, архимандрит Арсеније путује у Русију, али су га Руси из Букурешта по задатку вратили у Херцеговину. Тада се састао и са Карађорђем. Пред крај 1812. поново полази у Русију, гдје је остао четири године. Руска влада додијелила му је за заслуге пензију, а манастиру Пиви помоћ у новцу и књигама. Посљедњи пут се спомиње 17. марта 1817. године, када се налазио у Одеси. Претпоставља се да је при повратку ухваћен од Турака и те године убијен у Мостару.

Карађорђе је, заједно са својим старјешинама, управо архимандриту Арсенију те 1804. године послао прокламацију да се Срби дижу на устанак против Турака.

Ово је текст те прокламације!

“Није потреба, љубезна браћо моја, да ви ја пространо пишем како се ми с Турци бијемо, јер је то данас свему свету познато и чувено. И зашто се ми бијемо, то нико не може вјеровати ни знати него они људи који под тешкијем игом и јармом турскијем живе, како и ви сви, љубезна моја браћо Сербљи. Ми смо видјели посљедњи конац илити крај биједнога нашега живљења, које је било дошло, или сви да погинемо или да поштено живимо. И то је нас нагнало да подигнемо сви оружје наше противу нашијех мучитеља и да се од зла бранимо, и хвала Господу Богу, све градове и касабе од Мораве до Дрине освојисмо, осим Биограда. И њега бисмо освојили, али дође Бећир-паша тер ухвати вјеру међу нама и Биограђанима. И сад се договарамо, како и на чем ћемо остати и у чим ће рукама Биоград остати. Зашто ми сви у име Божије намислили и здоговарали се да нам више Турци — јарамази не суде, него ми сами да се судимо и да цару нашему будемо вјерни, и одсјеком да му дајемо на годину колико је право и како он заповједа…”

На крају прокламације стоји: “Писато подú Бłоградомú у табору сербскомú КЗ (27) августа аωд (1804)”, и на њој је десет потписа: “први Карађорђе Петровићú а посљедњи капетан Радићú Петровићú у име целе Сербłе”, наводи се у књизи “Калемегданске сенке”, Симо Ц. Ћирковић, наводи Монтенегро-цанада.