Оно што је она доживела, данас би се окарактерисало као пакао

Византијска принцеза Симонида (1294-1345) имала је само пет година када ју је њен отац, византијски цар Андроник Палеолог удао за српског краља Милутина и послао на српски двор.

Мала принцезица послата је педесетогодишњем краљу Милутину, који је имао тада неколико бракова иза себе и већ одраслу дјецу.

Вјенчање је обавио охридски архиепископ Макарије у прољеће 1299.

Србима је, у име мираза, призната освојена територија изнад фамозне линије Охрид – Прилеп – Штип. Симонида је тако постала Српкиња и четврта жена 40 година старијег краља Милутина, упркос томе што је на двору Немањића био јак отпор према браку са византијском принцезом.

Српски краљ Милутин, дједа Душана Силног и отац Стевана Првовенчаног, имао је посебан однос према женама. Обожавао их је, а Симонида је била мало дјете. Ипак, тадашњег патријарха Јована је највише бринуло питање њеног правног положаја, пошто је Милутин са Андрониковом ћерком склопио четврти брак, који православна црква није сматрала канонским.

Двије деценије она је „трпела“ краља, за њу веома старог човјека. Ни свекрва, чувена Јелена Анжујска, није је вољела, јер није вољела Византију. Трпела је и рођену мајку, царицу Ирину, која је покушавала да искористи њен положај на двору моћног краља Милутина.

О Симонидином брачном животу са Милутином није сачувано много докумената, тек неколико записа. Према споразуму, којим је српско-византијска граница повучена линијом Охрид-Штип-Велес, Симонида је требало да буде васпитана на српском двору све док не буде била довољно зрела да преузме брачне обавезе. У средњем вијеку, младе племкиње су постајале пунољетне обично са 12 година и тада су најчешће удаване.

А овако је изгледао њихов први сусрет!

По Пахимеровим ријечима, приликом првог сусрета Милутин је, супротно обичајима, сишао са коња и Симониду дочекао “прије као господарицу, него као супругу”. Тај детаљ открива колико је Милутин, искусни политичар и прекаљени ратник, придавао овом браку. То је био први, а показаће се и једини брак, који је један српски владар склопио са ћерком византијског цара.

Списак знаменитих антипаламита, открива да се Симонида током 14. вијека живо интересовала за теолошка питања и маштала о томе да се замонаши. Када јој је мајка Ирина напрасно умрла, млада српска краљица је отишла на њену сахрану у Цариград и ријешила да се не врати мужу.

По повратку у Србију, успјела је да побјегне својој пратњи и да се сакрије у једном манастиру. Ту се и замонашила, мислећи да ће тако избјећи повратак своме већ остарелом мужу.

Али…

Појавила се у монашкој ризи пред Милутиновим људима. Њихово запрепашћење и збуњеност прјесекао је Симонидин полубрат, деспот Константин Палеолог, који јој је стргао одјећу и натерао је да обуче световну одежду.

Предао је српском посланству и поред Симонидиног опирања и суза.

Краљ Милутин јој је наредио да се сместа врати или ће опет да покрене рат! Одмах је послао и своје изасланике са претњама. Млада и лијепа Симонида тада је имала 22 године. Вратила се супругу, а када се Милутин разболио, није се одвајала од њега. Сви су били затечени њеном великом бригом и његом болесног мужа.

Милутин је умро 19. октобра 1321. године. Двије и по године касније, проглашен је за свеца.

Постоје записи да је Симонида, поводом тога, послала прелијепо кандило да украси његов гроб. Историчари, попут Станоја Стојановића, сматрају да је то био очигледан доказ да у њој није било нимало мржње према много старијем мужу, наводи портал Опанак.

А овако је изгледао њен живот након смтри краља Милутина:

Симонидина велика жеља да обуче монашку ризу, испунила се одмах након Милутинове смрти, 29. октобра 1321. године. Постала је монахиња у манастиру Светог Андреје у Царигарду, где је сву своју љубав посветила Богу. У монашкој ризи живела је на византијском двору.

“Прича се да је због прекинутог детињства и несрећне ране удаје остала нероткиња и да је заувијек омрзла мушки род. Парадоксалано, једини мушкарац кога је до смрти искрено вољела, био је њен отац који ју је продао за мир,” пише Исидора Бјелица у књизи о српским краљицама.

О Симонидиним познијим данима зна се мало. Познато је да је наручила посмртну пјесму за оца и да је на наговор маћехе Марије Палеолог, против заљубљеног цара Душана, роварила код његове љубави, удовице Евдокије.

Посљедњи пут, како записује историчар Ласкер, Симонида се помиње 1336. године као једна од присутних на великом збору државних и црквених достојанственика, који су судили завјереницима против владе.

Вјерује се да је умрла после 1345. године. Њена необична судбина била је инспирација многим умјетницима, а љепота опевана у пјесмама и приказана на многим фрескама и сликама. Фреска у манастиру Грачаница, на којој је лик српске краљице, надалеко је позната и спада у највредније.

Била је инспирација Милану Ракићу за песму “Симонида” и Милутину Бојићу за драму “Краљева јесен”. Астероид “1675 Симонида”, који је открио астроном Милорад Б. Протић, носи име по најмлађој српској краљици са двора Немањића.