ВРШЧАНКА Мила Матејић (1920-1942) била је прва и једина жена једриличарски акробата у Југославији, прије Другог свјетског рата. Курс за пилота на једрилици уписала је одмах по завршетку мале матуре и убрзо стекла диплому „високо Ц“. Међутим, у народу је остала упамћена као револуционарка, која је свој млади живот окончала на вјешалима.

Било јој је тек 22 године, када је објешена заједно са још 24 комуниста у Панчеву. Јавно вјешање организовано је 21. јуна 1942. испред тадашње гвожђаре „Стефановић“, као одмазда за рањавање једног њемачког капетана. Истим поводом тог дана је тринаесторо родољуба објешено у Меленцима, а дванаесторо у Перлезу, подсјећају Новости.

Из документација са саслушања њемачког лекара, који је присуствовао бројним егзекуцијама како би потврдио смрт осуђених, сазнајемо да Мила, на опште изненађење, није молила за милост, већ је пркосно узвикивала пароле „Живјела Југославија“ и „Живио КПЈ“. Када је дошло вријеме за егзекуцију, одгурнула је свог џелата, забацила дугу плаву косу и сама ставила омчу око врата.

А могла је ова храбра дјевојка да има веома лагодан живот. Као ћерка власника фабрике за производњу саламе Мате Матејића, имала је све што би дјевојка тог времена пожељела – од бунде до клавира. Успјешно је студирала право у Београду и Дрездену, али се баша тада, када је тек закорачила у двадесете године, прикључила комунистима, јер је, како је говорила, жељела да сви буду једнаки и да имају бунде и клавире.

Револуционарка је постала пратећи своје двије старије рођене сестре. У родитељској вили на вршачком брегу заједно су тајно штампале пропагандне летке, а када је почео рат Мила је била задужена за прикупљање оружја за партизане. Прво оружје донирао јој је отац Мата.

Власти су, међутим, сазнале за њен илегални рад, јер ју је издао један од другова. Те 1942. је у злогласном Шпилеровом затвору у Зрењанину провела два и по мјесеца. Тамо, кажу, није плакала чак ни када су је тукли, већ је осталим затвореницама одржавала дух стално пјевајући и смијући се.

Милина мајка Милушка, која је била предсједница Добротворне женске задруге „Српкиња Вршчанка“, успјела је да дође до управника затвора Шпилера, како би спасила своју ћерку, али је она то – одбила. Ни по цијену свог младог живота није жељела да ода своје другове. Зато је и била изабрана да на јавном вјешању буде примјер осталим непослушницима.

По њој су Вршчани послије Другог свјетског рата назвали вршачки аеро клуб, чији је била члан, а од 1959. до 1992. и предшколска установа се звала „Мила Матејић“.