Историја једног од најпознатијих српских средњевјековних манастира Високих Дечана саграђен је у периоду од 1327 до 1335. године, у плодној долини ријеке Бистрице, подно Проклетија, на Косову и Метохији.

Изградњу овог Манастира као своју задужбину почео је син српског Краља Милутина, Стефан Дечански, а завршио ју је његов син, српски Цар Стефан Душан. Поред сјајне архитектуре, невјероватне историје али и гостољубља братства овог Манастира, Високи Дечани су најчувенији по чудотворним моштима Светог краља Стефана Дечанског које се и даље чувају у овој светињи.

Крај нетрулежних моштију Светог краља веијковима се дешавају чудесна исцељења. Небројени су примјери гдје су уз кивот са моштима нашег Светог Краља слијепи прогледали, непокретни проходали, а бездјетни парови измолили пород. Монаси у овој светињи вијековима биљеже чуда чији су свједоци били. Из богате Манастирске архиве, издвојили смо нека од чуда с почетка 20. вијека, наводи портал Лепоте Србије.

Исцјељење болесне арнаутске дјевојчице

– Јула месеца 1938. године био сам са својом супругом, сада покојном, на пропутовању кроз Јужну Србију. На том путу посјетили смо први пут и манастир Дечане и остали у њему три дана. За то вријеме били смо очевици чудесног исцјељења једне болесне арнаутске девојчице од 15-16 година.

Била је потпуно узета и на колима су је донијели до манастирске капије, а оданде на рукама унијели и положили пред кивотом Светог Краља. Један од калуђера прочитао јој је молитве и уљем из кандила над кивотом помазао главне дијелове њеног тела. Послије тога девојчица се уз његову помоћ полако придигла, цјеливала мошти свечеве и послије тога полако сама изашла из цркве, и дошла до кола у спољњој авлији манастирској.

Свети краљ неће да напусти манастир

У Првом свјетском рату (1914-1918), док је српска војска водила тешку борбу са аустро-угарском војском и повлачила се пред далеко надмоћнијим непријатељима ка југу, Бугари су, по договору са Аустро-Угарском и Њемачком, напали српску војску с леђа и продирући ка Призрену и Пећи нагнали је у беспутне албанске гудуре. Када су у своме надирању допрли до Дечана, прва брига им је била да опљачкају манастир и мошти светог краља пренесу у Софију, и тако му се освете за његову побједу над њиховим царем Михаилом Шишманом на Велбужду 28. јула 1330. године.

Они су плански журили да у Дечане стигну прије аустро-угарске и љемачке војске и изврше пљачку, јер по договору између бугарске и аустро-угарске владе о подијели територије Србије, западни дио Јужне Србије (област од Косовске Митровице до Пећи и Ђаковице) имао је да припадне Аустро-Угарској. По доласку у Дечане, Бугари су опљачкали манастир, затим у једна кола натоварили четири калуђера (руске народности), у друга мошти светог краља, а у трећа војничку стражу, па кренули из манастира.

Кивот са моштима Светог Краља Стефана Дечанског у Манастиру Високи Дечани
Кад су стигли у село Дечане (удаљено 2 км. на путу Пећ-Ђаковица), прва кола са калуђерима продужише за Ђаковицу, а друга, са моштима светог краља, стадоше на раскрсници и остадоше непокретна. Сва напрезања шофера и његовог помоћника да се кола покрену остала су узалудна.

Мноштво народа се било сакупило посматрајући шта се догађа. Срби су плакали, а Арнаути се чудили. Док су се Бугари сатима узалуд мучили, појави се из Пећи аустро-угарска коњичка извидница и у галопу дојури до бугарских кола. Кад је командир извиднице сазнао о чему је ствар, упозорио је Бугаре на савезничку лојалност и наредио да се удаље од светог краља. Затим је наредио да се кивот са моштима извади из кола и преда Србима да га врате у манастир.

Срби са радошћу вратише Светог Краља у манастир, а Бугари сједоше у кола, чији мотор сад лако упали, и одоше посрамљени. Видећи шта се догодило, један стари Арнаутин, рече сакупљеним Арнаутима: “Видите ли, Свети Краљ неће да напусти Дечане. Срби опет долазе. Пазите шта радите!”.