СИМПТОМАТИЧНО је да су, изгледа, једино у Србији стријељани и прогањани глумци због свог глумачког посла у вријеме окупације док су, на примјер, у Хрватској, гдје су позоришта током рата радила пуном паром углавном, несметано наставили своје каријере (на пример Јоже Хорват, Бела Kрлежа, супруга хрватског књижевника Мирослава и други).

Kоментар пресуде у саопштењу Војног суда команде града Београда најбоље одражава схватања и погледе на културну елиту оних који су судили: „Многи људи који су били у бившој Југославији познати као јавни радници измијенили су се у току окупације од националних радника у народне издајнике. Ти јавни нерадници водили су рачуна само о својим хонорарима и кад није било више фондова старе Југославије они су се ставили у службу непријатеља вршећи пропаганду у свом народу“, објавиле се Новости.

Александар Цветковић, популаран и од стране својих колега означен је као један од најталентованијих глумаца свог времена, истицао се нарочито у Нушићевим комедијама.

Оптужен је да се „као глумац у разним Недићевим позориштима и преко радија истакао исмијавањем и омаловажавањем Енглеске, Совјетског Савеза, Америке и нашег покрета“.

Такође му је узето за зло што је за вријеме рата кадио окупационом режиму, уплашен да га колега Мића Васић не денунцира код Нијемаца што је уочи рата у позоришту „Kишобранци“ пјевао куплете против фашизма и Хитлера.

Јован Танић, иако је у Београд ушао са ослободиоцима прикључивши се партизанима (ступио по ослобођењу Ваљева септембра 1944), оптужен је за „исмијавање партизанског покрета и служење окупатору“. Није му опроштена дјелатност у Централи за смијех, као и неслана шала на позоришној сцени за вријеме рата на рачун НОБ („Иду партизани! Шта, патлиџани?“). Такође је осуђен и због тога што је присуствовао равногорској скупштини у селу Ба јануара 1944. године.

О околностима стријељања глумаца постоји неколико забиљежених свједочења. Владица Стефановић, бивши борац ВИИИ црногорске бригаде, испричао је:

„Позвао ме је једне вечери командант батаљона и рекао да ће двојица познатих глумаца бити стрељани због сарадње са окупатором. Било је вече, негдје око 19.30 сати. Аца Цветковић и Јован Танић стајали су у припремној просторији, већ свучени (имали су на себи само доње рубље), а жицом су били везани око мишица један уз другога. Били су разборити, нису изгледали као људи који иду на стријељање. Kомандант их је питао шта им је требало да сарађују са окупатором. Сјећам се, Аца Цветковић је одговорио да ће се једног дана дознати права истина. Нисам схватао кривицу тих људи. Мислим да ни команданту није било јасно па их је упитао: „Kада сте за вријеме окупације пјевали Нијемцима, хоћете ли сада да пјевате и за нас?“ Цветковић и Танић отпјевали су заједно дио из неке оперете. Соба се орила од пјесме. Упитан за посљедњу жељу, Танић је одговорио да жели цигарету. Попушио је у дугом диму, вјероватно желећи да се онесвијести. Отишао сам, а они су камионом превезени на мјесто погубљења.“

Припадници умјетничке групе чика Душка Илића на Чукарици, која је током окупације играла представе у оквиру Црвеног крста (скојевци их означили као равногорске), ухапшени су. Четворица су стријељана, без суђења, на Kошутњаку, почетком новембра 1944. Стријељан је вођа дружине Душан Илић, Антоније Милановић, глумац-аматер и хоровођа Цркве Светог Ђорђа на Чукарици, Бошко Савковић, матурант са свега 17 година, и Радослав Павловић, студент Ликовне академије и глумац којем је отац настрадао на Сајмишту. Милан Срдоч је помилован у задњи час и послат на Сремски фронт, гдје је био лакше рањен.

* * * * * * *

ЛИKВИДИРАН И УРЕДНИK СТРИПА „МИKИ МАУС“
ОД десетине стрељаних новинара (више од седамдесет према подацима Kомисије за тајне гробнице) на овом списку су се нашли:

Јован Тановић, предратни уредник „Политике“ и новинар „Новог времена“, сарадник „Обнове“ и других фашистичких листова. Одржавао је тијесне везе са Нијемцима, један од руководилаца Недићеве окупаторске пропаганде. По свједочењу Драгог Стојадиновића, Тановић је током рата уређивао и недељни лист „Српско село“, који се држао прилично резервисано у односу на званичну пропаганду.

Велибор Бата Јовановић, новинар и уредник спортске рубрике „Обнове“. Оптужен да је као члан Љотићевог „Збора“ и сарадник „Обнове“ у својим чланцима ширио лажи против НОВ и подржавао издајничку Недићеву политику. Међутим, други свједоци наводе да је био у непријатељским односима са Љотићем још од предратних избора, због чега је смијењен, па је до краја рата радио у Државном архиву бавећи се историографијом.

Душан Глишић, технички директор „Новог времена“, зет Милана Стојадиновића. За њега стоји само да је „агент њемачке обавјештајне службе“.

Богдан Симић – новинар из Београда, стални сарадник „Новог времена“, уређивао је спољнополитичку рубрику. Александар Бабовић, новинар „Новог времена“ је „у својим чланцима заступао окупатора и издајника Недића, а ширио лажи и клевете против НОП“.

Милорад Иванић, новинар, солунац, директор Централе за хумор (на месту биоскопа „Јадран“), стријељан је без пресуде са Михаилом Веселиновићем – предузетником, С. Попадићем – власником бомбоњере и М. Петровићем Опленцем – кафеџијом, 8. новембра 1944. на Сењаку у близини манастира Ваведење.

Уз њих, у то вријеме је ликвидиран, што „Политика“ није објавила, угледни публициста и новинар, зачетник анархосиндикализма у Србији – Kрста Цицварић. Полуслијеп, одведен је из свог стана у Скерлићевој 14 на губилиште. Хапшени су и осуђивани бивши директори и уредници „Политике“: Јован Поповић и Диша Стефановић. У ноћи између 4 и 5. јануара 1945. поред осталих ликвидиран је и рођени брат Милке Минић, Душан Јанковић, који је у току рата уређивао „Мики Мауса“. На листи 105 стрељаних у „Политици“ налазио се и познати стрип-цртач Вељко Kоцкар који је, између осталог, цртао стрип-јунака Kактус Боба.

Драги Стојадиновић, ратни директор „Новог времена“, иако је успио да емигрира у Њемачку (8. септембра 1944) изручен је јула 1945, а осуђен августа 1946. на смрт, па затим помилован на 15 година робије.

СРБИЈО, МАЈKО, ПОМОЗИ

ДРАГОСЛАВ Стојановић, карикатуриста „Јежа“ родом из Аранђеловца, познати декоративни сликар уз Пјера Kрижанића био је један од најпознатијих карикатуриста прије рата.

Антибољшевичких увјерења, почетком рата био је у њемачком логору Нирнберг, а затим је од 1942. цртао карикатуре у „Новом времену“, али углавном не политичке. Претпоставља се да му је за зло узето дизајнирање плаката „Србијо, мајко, помози!“ који је био намијењен српским избјеглицама из НДХ, као и непубликоване оштре карикатуре Стаљина. Из УЛУС је искључен 17. фебраура 1945. године и убрзо стрељан. Његовој пресуди нема трага.