Иако је Први српски устанак отпочео као ограничена побуна против дахија, с временом је прерастао у озбиљни рат, у којем су ангажоване значајне турске снаге.

Зашто се ратовало

Карађорђеви устаници на почетку, у прољеће 1804. године, имали су значајне војне успехе, па су за неколико мјесеци ослободили добар део Београдског пашалука, а веће градове држали су под опсадом. Између осталог, војска, коју је водио Јаков Ненадовић, опколила је Шабац. Турцима у овом граду пошли су у помоћ сународници из Босне, предвођени зворничким Али-пашом Видајићем и Ножин-агом Имамовићем.

Устаници су се окупили код манастира Чокешина да им пресеку пут.

Уочи битке

На Чокешини су се нашле јединице којима су командовали харамбаша Ђорђе Ћурчија, браћа Глигорије и Димитрије Недић и Јаков Ненадовић са мањим снагама, јер је главнину оставио у опсади Шапца.

Ту је до изражаја дошла српска неслога. Прво су се око мјеста гдје треба сачекати Турке посвађали Ћурчија и Ненадовић. Ћурчија је предлагао да се устаници повуку у планину и тамо пруже отпор. Јаков је био за затварање у манастирске зидине и сачекивање Турака на бусије. Радош Љушић пише да је Ћурчија „без озбиљна разлога љут на Јакова, одбио приједлог свог команданта изговарајући се да он није ‘дрво врбовина’ које се може подмладити послије сјече, и напустио их је с дружином од око триста хајдука“.

Јакова нису послушали ни Недићи, за које Вук Караџић каже да су били пијани, па је и он, увидевши да тврдокорне и припите хајдуке, до тада њему потчињене, не може да убједи, напустио Чокешину.

Турке су остали да сачекају браћа Недић са својим хајдуцима. Укупно их је било 303, па је историчар Леополд Ранке ову битку назвао српским Термопилима.

Како је текла битка

Бројно надмоћни Турци надирали су у таласима на Србе, груписане на оголелом брдашцету Липовица, гдје нису имали никакав заклон. Недићи нису стигли да ископају ровове и њихови људи гинули су храбро све до касних поподневних часова, кад им је понестало барута.

Вук Караџић је овако описао бој: „Црн загушљив барутни дим слетио је између бораца. Острвљени Турци налећу на хајдуке, али их они враћају сложним плотунима. Зашарени се поље мртвим Турцима, али и Срба је све мање. Они виде да се неће моћи одржати, па ријеше да крену у посљедњи јуриш. Али нестаје им и џебане, све ређе сева пламен из хајдучких пушака. А од Дрине пишти турска хордија. Бошњацима долази помоћ од Јање. Они се у Чокешини као побјеснели рисови бацише на хајдуке и устанике“.

Рањена браћа, пребијених ногу, са десетак својих преживјелих бораца, повукли су се до Липовачког потока, и ту пружили посљедњи отпор. Остало је забиљежено да су Глигорије и Димитрије сједели леђима наслоњени један на другог и пуцали…

Бој на Чокешини преживјело је само неколико рањених Срба који су се притајили међу погинулима.

Шта је било послије

Послје битке, Турци су опљачкали и спалили манастир и повукли се у Лешницу. Избјегли игуман манастира Хаџи Константин, Глигоријева и Димитријева мајка Неда и неки мјештани послије пет дана изашли су на бојиште. Искасапљена тијела сахранили су на мјесту погибије, а рањенике однијели до рушевина манастира. Ниједан, међутим, није преживио ране. Покопани су уз манастир, гдје се данас налази споменик чокешинским јунацима. Према натписима са надгробних споменика, запажа се да су у боју на Чокешини учествовали млади људи, углавном двадесетогодишњаци.

Посљедице

Браћа Недић и њихови хајдуци успјели су да на Чокешини онемогуће турску војску да помогне Турцима у опсједнутом Шапцу. Овај град је освојен 1. јуна.

БРАЋА НЕДИЋ

Браћа Глигорије и Димитрије Недић рођени су у Осечини, западно од Ваљева. У вријеме дахија у Србији, прије почетка Првог српског устанка, одметнули су се у хајдуке. Са својом хајдучком четом придружили су се на Чокешини војсци Јакова Ненадовића. Заједно са њима, ту је погинуо и њихов сестрић Панта Дамјановић.

Трећи од браће, Мијаило Недић, није учествовао у боју на Чокешини. Лијечио се од рана задобијених два мјесеца раније у боју на Свилеуви. Филип Вишњић посветио је Недићима пјесму „Бој на Чокешини“:

„У Јакова није млого војске, Нема више од триста Србова И четири с њиме арамбаше: До два брата, два Недића млада, Димитрије и с њим Глигорије; Треће б’јеше Дамњан Кутишанац, А четврто Дамњановић Панто; Сва четири јесу једнолика, Једног раста, а једног погледа, Једне ћуди, а једне помисли…“

БЕСНИ ОД ПИЋА И ЈУНАШТВА

Радош Љушић каже да се на Чокешини Јаков Ненадовић понашао као војсковођа који има идеју, Ћурчија као харамбаша који чува снагу, а Недићи „као комите побјеснеле од пића и од јунаштва“, како их је оценио Слободан Јовановић.