Гусле су народни српски гудачки инструмент. Овај инструмент има једну, или евентуално двије жице. Најчешће су направљене од јаворовог дрвета.

Гусле су играле важну улогу у историји српске епске поезије будући да су гуслари — народни пјевачи, опјевали догађаје из националне историје вијековима, све док ти текстови нису коначно записани. Већина песама говори о временима отоманске владавине и националне борбе за независност. Напорима Вука Караџића многе српске епске пјесме записане су и сачуване већ у раном 19. вијеку.

У неким књигама и публикацијама се спомиње податак да су српске гусле дочекале Фридриха Првог Барбаросу када се у 12. вијеку састао у Нишу са српским владаром Стефаном Немањом, гдје му је Немања понудио помоћ српске државе у крсташком рату. Кажу да је Барбароса био задивљен звуком гусала и пјевањем уз њих, па се много интересовао око појединости везаних за гусле.

Гусле, као степски инструмент, даљим поријеклом потичу из средње Азије. Срби, као једно од словенских племена степског поријекла, довели су овај инструмент на простор југоисточне Европе. Њени најсроднији инструменти су моринхур и игил. На врху гусала је често коњска или јарчева глава као симбол сточарства и номадских народа, док је гудало најчешће израђено у облику змије, као симбол горштачке љутине. Касније се на гуслама срећу ликови националних јунака, а није случајно што се праве од јавора, јер јавор као дрво има симболику у српској претхришћанској религији и означавао је култ предака. Такође се уз гусле славе преци, подсјећа портал Лепоте Србије.

Гусле се још срећу и у Сирији, а код Лужичких Срба се среће гудачки инструмент са три жице под називом хусле. Такође, Срби који су мијењали вјеру и примали ислам, били су задржали обичај опјевавања својих муслиманских јунака уз гусле. Данас се овај обичај код њих готово изгубио.

Пјевање уз гусле је уписано новембра 2018. године на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног наслијеђа човјечанства.