У српској историји било је много владара који су својим карактером пленили и поносно стајали на челу српског народа. Међутим, један од њих се посебно истиче својом харизмом, скромношћу и љубављу према Србији и српском роду – краљ Петар први Карађорђевић.

Након мајског преврата када су погубљени краљ Александар и краљица Драга (Машин) Обреновић формирана је нова влада, чији је састав био потпуно исти, почев од предсједника Јована Авакумовића, па до осталих министара. Први потез нове – старе владе је био да се сазове распуштена Народна скупштина.
Скупштина се први пут састала 15. јуна 1903. године у балској дворани новог двора и тачно у 12 часова једногласно (158 гласова) враћа на снагу Устав из 1888. године. Такође, бирају и новог краља, краља Петра првог Карађорђевића.

„Прва ријеч, коју Народном представништву потресено ми српско срце упућује нека буде Завјет мој да ћу, до вијека, бити први заштитник народних слобода и најревноснији чувар права Народног представништва“ – биле су ово прве ријечи које је нови краљ Петар упутио скупштини када је обавијештен да је биран за краља.

Забиљежено је да су сви европски дворови честитали кнезу Петру успон на краљевски пријесто.

У тренутку када ступа на пријесто краљ Петар има шездесетак година. Под притиском због убиства краља Александра и краљице Драге, краљ изузетно опрезно приступа свему што ради и не одупире се тежњама странака да га ставе у оквире Устава.

Редовно присуствује сједницама Владе, гдје показује мудрост и тактичност, спремно прихватајући туђе аргументе.

Краљ Петар је доста тога измијенио на двору, одбио је да га у шетњи кроз град прати почасна стража састављена од четворице војника. Остаће запамћена слиједећа анегдота: „Четири човјека да беспосличе док се ја возим. Не, не, то мора престати. Нека свако врши свој посао, а кочијаш и сам зна гдје треба да тјера.“

Наредио је у кухињи да се спријемају само српска јела, то је било мало чудно за принчеве Ђорђа и Александра, који су одрасли у иностранству на француској и руској кухињи. Краљ Петар је посебно волио запржени пасуљ са сланином и месом, а уз њега обавезно иду кисели краставци и паприка, подсјећа Недељник.

Иван Мештровић, чувени вајар, описао је састанак са краљем Петром:
„Краљ Петар ме је примио без икаквог церемонијала, врло љубазно и ненамјештено срдачно. Био је једноставан и миран, човјек којему се из сваке гесте и ријечи разабирало искрено демократско увјерење, тако да сам се у додиру с њиме осјећао потпуно слободан. Осим тога, био ми је и као тип, физиономијом, некако фамилијаран и као неки човјек из мог краја, као да си неког старијег Загорца пресвукао у униформу“.

Краљ Петар је волио да шета пјешице кроз Београд, ту је залазио на разне стране, по пијацама и периферији града. Ријетко би га ко познао тако да је имао многе разговоре које су ушле у анегдоте. Због своје присности са народом, посебно у ратним годинама које су долазиле, зарадио је надимак „Чика Пера“.
Владавину краља Петра обиљежила су два балканска и Први свјетски рат из којих је Србија изашла као побједник али уз велика страдања и стравичну голготу кроз коју је прошла српска војска. Краљ Петар је све време био уз српску војску, на првим линијама фронта у рововима.

Преминуо је 16. августа 1921. у Београду.

Краљ Петар је умро је као што је и живио, скромно на старом војничком гвозденом кревету.

Сахрањен је својој задужбини на Опленцу преко пута свог дједе Вожда Карађорђа.