Поштовање иконе и њено уважавање у српском народу утемељио је Свети Сава.

О поштовању иконе он је дао и упуство, а лично је наручивао иконе за поједине цркве и манастире. Иконе су поклањали нашим храмовима многи владари из лозе Немањића.

Стефан Немања је даривао иконе Студеници, а међу најстарије сачуваним јесте прелијепа мозаична икона Одигитрије, с краја 12. вијека, његов поклон Хиландару.

Стеван Провенчани је поклонио иконе Жичи, краљица Јелена Градцу, а Милутин манастиру Трескавици.

Иконе су биле оковане златом и украшене бисерима и драгим камењем.

Праву збирку од 21 иконе имала је краљица Бјелослава, супруга краља Владислава, ктитора Милешева. Од тада до Велике Сеобе Србаља 1690. у српском народу се развијало сликарство икона у византијском стилу, послије чега, усљед историјских околности, настаје раздобље барока.

У 20.вијеку била је права ријеткост да српска кућа у којој се слави слава буде без иконе. Икона се по правилу ставља на источни зид у гостињској соби.

Пред иконом се обавља освештење водице за славу.

Kада се слави слава икони се окреће домаћин и заједно са гостима помоли пред њом за здравље.

У банатским херсим селима правило је да се из куће која се напушта, због пресељења или продаје не носи икона. Икона и пећ увијек остају у кући. Нови власник куће преузима слављње свеца чију је икону затекао. Та слава постаје преслава и празнује се под називом кућевни светац, а то је заштитник породице која је подигла кућу, наводи портал Опанак.

Икона породичне славе не смије да се скида са зида.

У селу Јарковцу се похабане и старе иконе не бацају, већ се односи на неку култну воду, какву има већина банатских села и тамо се окачи да одтраје, а купује се нова икона кућног свеца.