На четрнаест километара западно од Ужица смјештено је брдо Кадињача на којем је 29. новембра 1941. године исписана историја, када су на том мјесту погинули борци Радничког батаљона, Посавци и Орашани бранећи одступницу Врховном штабу НОПОЈ, партизнаским одредима и партизанској болници који су се повлачили из Ужица ка Санџаку.

– Посмртни остаци бранилаца Кадињаче првобитно су били сахрањени у заједничку гробницу поред сеоског гробља, а затим пренијети у спомен-костурницу на највишој коти Кадињаче (к.808), изнад које је 1952. године подигнута спомен-пирамида.

Споменик је направљен од мермера „плавог тока“ из Карана, у виду четворостране пирамиде високе 11 метара. При његовом врху налази се урезана звијезда петокрака, а у средишњем дијелу на мермерним плочама уклесан је текст „Херојима Кадињаче“ и стихови поеме „Кадињача“ пјесника Славка Вукосављевића.

Поводом откривања споменика председник ФНР Југославије, Јосип Броз Тито, одликовао је Раднички батаљон Орденом заслуга за народ са златном звијездом – изјавио је за РИНУ, Горан Новаковић, историчар-кустос Народног музеја у Ужицу.

Једна од најзначајнијих битака у Другом свјетском рату, засигурно је била битка на Кадињачи.

Ту је погинуо скоро цијели Раднички батаљон у борби са знатно надмоћнијим непријатељем, да би омогоћио Титу и Врховном штабу са рањеницима да се повуку преко Златибора.

Живот изгубило 300 бораца

Раднички батаљон био је састављен од пет чета – Пушкарске, Железничке, Пекарске, Кројачко-обучарске и Ткачке, којим је командовао Андрија Ђуровић, а четама Душан Ђуровић.

У његовом дијелу били су и борци 1. батаљона Посавског одреда и Орашке чете 2. Шумадијског одреда, који су пружили жесток отпор далеко надмоћнијем непријатељу, који је у том периоду спроводио офанзиву на ослобођену територију у историји познату као Ужичка Република.

Живот је овде изгубило око 300 радника, сељака и партизана, старих и голобрадих. То је уједно био и крај Ужичке републике, тада једине слободне територије у Европи.