Српски учитељ Вељко Чубриловић, члан Младе Босне, пријатељ Гаврила Принципа, један од учесника атентата 28. јуна 1914. на аустроугарског престолонасљедника надвојводу Франца Фердинанда објешен је 3. фебруара 1915. године у Сарајеву. Окружни суд Земаљске владе у Сарајеву га је осудио због велеиздаје на смртну казну вјешањем.

Вељко Чубриловић

Након завршене Учитељске школе у Сомбору (1905) Вељко Чубриловић је почео да ради као учитељ, најпре у Тузли (1905–1910) гдје се оженио Јованком Адамовић, својом колегиницом. Премда су му родитељи радно умрли, старао се о браћи и сестрама и помагао им да се ишколују. И Јованка и Вељко, радећи у Прибоју Мајевичком, бавили су се истраживачким радом. Припремали су писање уџбеника. Вељко је основао спортско друштво „Соко“, антиалкохоличарско друштво „Побратимство“, пододбор „Просвјете“ и Народну читаоницу. Сарађивао је са Српском краљевском академијом, испитујући српске старине у Босни и Херцеговини. Омладину из краја је слао у пољопривредну школу у Шапцу, како би стекли одређена знања о земољорадњи.

Након неуспјелог покушаја Богдана Жерајића да изврши атентат на Франца Јозефа, појавио се моћан покрет генерације назван „Млада Босна”, који је дјеловао од 1910. до Видовдана 1914. Као члан тог покрета који се борио за ослобођење Босне и Херцеговине и њено присједињење Србији, Вељко Чубриловић је учествовао у видовданском атентату тако што је Гаврила Принципа и Трифка Грабежа заједно са оружјем одвео код свог кума Митра Керовића, да би их Митров син Неђо Керовић, заједно са Цвијаном Стјепановићем превезао колима у Тузлу, код Мишка Јовановића. Након атентата и хапшења Принципа и Недељка Чабриновића, испитивала их је полиција. На крају, у страху да ће због атентата страдати невини, ухапшени су одлучили да одају имена других завереника. Мухамед Мехмедбашић је успио да побјегне у Црну Гору, али Вељко и његова браћа Васо и Бранко Чубриловић, Данило Илић, Цвјетко Поповић и Мишко Јовановић и други учесници су ухапшени и оптужени за велеиздају.

Вељко је након атентата имао могућност да избјегне хапшење и побјегне у Србију. Међутим, како су његови кумови, Митар и Неђо Керовић одлучили да не бјеже, иако знајући шта га чека, одлучио је да остане. Оптужница за

велеиздају је Вељка Чубриловића теретила због помагања да се оружје намјењено за убиство престолонасљедника, пренесе из Прибоја у Тузлу. У велеиздајничке акције убројани су му и оснивање прибојског Сокола, сарадња са Народном одбраном, као и сарадња са Српском краљевском академијом.
По аустроугарском закону, смртна казна се није могла изрећи малољетним особама, односно особама млађим од двадесет година, у тренутку када је био почињен злочин. Тако су Недељко Чабриновић, Гаврило Принцип и Трифко Грабеж осуђени на максималну казну од двадесет година. Васо Чубриловић је осуђен на 16 година, а Цвјетко Поповић на 13 година. Међутим Вељко, као најстарији међу организаторима, није могао да избјегне смртну казну. Вељко Чубриловић, Мишко Јовановић и Данило Илић су након суђења осуђени на смрт вјешањем.
О датуму извршавања пресуде, окружни суд је обавијестио адвоката око девет увече, уочи дана извршења казне. Адвокат је исте ноћи пожурио да обавијести његову породицу, како би имали могућност да се у задњем тренутку опросте са њим. Вељко је уз Мишка Јовановића био једини религиозан међу учесницима атентата. Пред погубљење је затражио примјерак Светог писма, Јеванђеље по Јовану, које је читао подвлачећи мјеста која су оправдавала његову жртву. Затражио је да се тај примјерак пошаље његовој кћерци Нади, која је у тренутку његове смрти имала само 8 мкесеци. Његове двије сестре Стака и Вида су добиле дозволу да га посјете ујутро пред погубљења.

Пресуда је извршена 3. фебруара 1915, између девет и десет часова ујутру. На мјесто погубљења у кругу Војног логора дошао је и свештеник, који је осуђеницима читао посљедњу молитву. Осуђеницима је поново прочитана пресуда, коју су они мирно саслушали. Док су лупали добоши, клицали су против Аустроугарске. Погубљење је извршио званични џелат Земаљске владе у Сарајеву, Аустријанац, Алојз Зајгерт. Вељко је објешен први, као најмање „гријешан”. Он је након што је пришао вјешалима, самом себи откопчао крагну, скинуо кравату и намакао омчу, говорећи џелату да му прашта своју смрт. Након њега је објешен његов кум Мишко Јовановић, а на крају Данило Илић као “најгријешнији”, чиме је испуњена пресуда суда по којој је најгријешнији требао да посматра умирање својих сапатника.
Ноћ пред смрт, Вељко је својој породици написао писмо. Оригинал је спаљен по наредби суда, али се тамничар сажалио и прије него што га је запалио, преписао га је. Потресне ријечи човека пред чијим очима је већ била смрт свједоче о вјери да жртва није узалудна, и да ће све, па и његову Наду, у будућности огријати слобода, објавио је Српски академски круг.

Преносимо писмо у цијелости:

“Када примиш ово писмо, мој дух лебдеће над Тобом и нашим чедом, милом Надом. Твој Вељко оставиће ову “долину суза”, а ништа нема да остави теби, мила моја, и нашем дјетету, него своју неизмјерну љубав према нама. Душо, посљедња моја мисао биће упућена вама, мојим најмилијима. Не тугуј много, не жалости се. Тако је морало бити. Преда мном на столу леже слике Твоје и Надине, ја вас љубим, а неки унутрашњи глас ми шапће, да ће вас послије моје трагедије пратити срећа и благослов Божји. Будите сретни, а вријеме ће излијечити и ову тешку рану. Мила моја ја познајем живот и предвиђам да ћеш ти храбро корачати кроз њега и крчити трновите стазе којим ћете ступати. Али душо, ако би пут био исувише трновит да не би достојало Твоје снаге да га крчиш, потражи друга који ће Те разумијети, као што сам Те ја разумијевао, па с њиме удружи свој живот. Од мене, нека Ти је просто. Ти си заслужила да будеш сретна. Када наша Нада одрасте и могне разумијети, испричај јој све о њеном оцу. Држим да ће ме разумијети и опростити своме оцу што је осиротила. Да, ја тражим и молим њен опроштај, јер нисам према њој извршио родитељску дужност. Ти ћеш рећи милом чеду: твој тата је тебе волио више него свој живот, љубио те и носио када си била мала, о теби је мислио и дан и ноћ. Неизмјерно вас воли и љуби ваш тата. Нека вас Господ благослови. Молите се њему, да ми буде милостив”.

Вељкова супруга и ћерка су протјериване по градовима БиХ док напосљетку нису отишле за Београд. Ћерка Нада уписала је Правни факултет, а супруга Јованка је радила као наставница у Мјешовитој грађевинској школи. У пензији од 1944. године Јованка Чубриловић чувала је ћеркино двоје дјеце и дочекала дубоку старост. И остали Чубриловићи, Вељкова браћа и сестре прогањани су и затварани од стране аустроугарске власти. Али, многи од њих изградили су импозантне каријере доктора, професора, чак и министара. Но, о томе у неком другом тексту.

Основна школа у Прибоју Мајевичком названа је по Вељку Чубриловићу. Једна улица у Сомбору и Лакташима носи његово име, а у Бања Луци постоји улица Браће Чубриловића. Некада је и у центру Сарајева једна улица носила његово име, али је преименована у улицу Ђоке Мазалића.