Живот на Голом отоку – Острво Голи оток у Јадранском мору, такође познато као “хрватски Алкатраз” било је од 1949. до 1956. године једини логор “политичког преваспитања” на подручју бивше Југославије.

Голи оток

У почетку је основан како би кажњавали југословенске стаљинисте, односно оне који су подржали Резолуцију Информбироа о Југославији (1948.) и били због тога проглашени за “непријатеље југословенског народа”, пише Радио Слободна Европа.

Данас је Голи оток напуштен, а једини посjетиоци су радознали туристи, нудисти и риjетки истраживачи. Дописница Радија Слободна Европа посjетила је Голи оток и разговарала са бившим затвореницима и њиховим најближима о овом мрачном периоду југословенске историје.

“На Јадрану је сунчан дан. Туристичка барка “Мала Марис” се лагано приближава Голом отоку, острву површине око 4,7 километара. Голи оток је најмањи од три острва у близини популарне туристичке дестинације Раб. Барка се зауставља на том истом мjесту гдjе је 9. јула 1949. године стигла бродом “Пилат” прва група политичких затвореника.

Прије оснивања логора, острво је било ненасељено. Већину овог комплекса су изградили затвореници. Историчари сматрају да је први логор на Голом отоку основан за вријеме Аустроугарске, током Првог свјетског рата. Његови затвореници су наводно били руски ратни заробљеници. Хрватски романописац и пјесник Анте Земљар, који је био на Голом отоку од 1949. до 1953., написао је да су затвореници током изградње затворског комплекса, пронашли руску војну униформу. Међутим, с обзиром да нису извршена никаква археолошка ископавања, прича о првим жртвама острва остаје попут легенде.

Од 1956. до 1980. године, комплекс је званично коришћен као логор за преваспитавање “противника комунизма”. Након смрти предсједника Југославије Јосипа Броза Тита, 1980. године, логор је претворен у колонију за малољетнике, која је била затворена исте године, јер су међународне организације за људска права оптужиле Југославију због нехуманог третмана затвореника. Послије коначног затварања комплекса 1988. године, отишли су и његови посљедњи чувари.

Остале су само овце, које довозе на испашу мјештани са Раба, и зечеви које узгајају за лов становници околних острва. Због недостатка воде, ријетко наиђе нека змија. Дугогодишња садња дрвећа је била неуспјешна – данас су остала само сува дебла. Поред напуштених зграда, ова дебла остају својеврсни споменик мучењима која су претрпјели политички затвореници: једно од мучења је било наређење да се посади дрво и да га штити од сунца својим тијелом. За свако дрво је било обезбијеђено 0,5–0,7 литара воде (на Голом отоку нема ниједног извора пијаће воде), док је затвореницима било намјењено до 0,2 литре, односно једна чаша дневно.

Комунистички Информациони биро (Информбиро) је основан 27. септембра 1947. године у Пољској, са сједиштем у Београду. Сукоб између Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и СССР-а, због којег је Југославија избачена из Информбироа, почео је само неколико мјесеци након његовог оснивања.

У марту 1948. године Стаљин је упутио писмо челницима Југославије, у коме је критиковао КПЈ. Југословенско руководство је онда одлучило да Тито неће присуствовати консултацијама Информбироа у Букурешту планираним у јуну 1948. Вођа пољских комуниста Владислав Гомулка и шеф Бугарске комунистичке партије Георгиј Димитров такође су одбили да иду на тај састанак. Након засједања учесници су усвојили резолуцију “О стању у КПЈ”, познатију као Резолуција Информбироа, у којој стоји да Комунистичка партија Југославије спроводи непријатељску политику према Совјетском Савезу, да партијом руководе шпијуни и страни плаћеници који не слушају савјете осталих комунистичких партија.

“Информбиро осуђује ову антипартијску политику и поступак Централног комитета КПЈ. Информациони биро констатује да је, усљед свега овога, ЦК КПЈ искључио себе и Комунистичку партију Југославије из породице братских комунистичких партија, из јединственог комунистичког фронта и, према томе, из редова Информационог бироа”, стоји у овом документу.

Дио историчара тврди да је Стаљин, у јесен 1952. године, планирао напад на Југославију, под кодним називом “Операција Југославија”. На граници са Бугарском биле су распоређене снаге под командом Георгија Жукова. У новембру 1952. године, тенковски корпус Црвене армије је кренуо у правцу југословенске границе, али након неког времена вратио се у касарну. Према подацима Архива Југославије у Београду, током сукоба Тита и Стаљина догодило се 7.877 граничних инцидената у којима је погинуло 17 југословенских граничара.

Након Стаљинове смрти, први корак ка југословенско-совјетском помирењу направио је Никита Хрушчов, који је у Београд стигао у мају 1955. године. Односи између земаља су се побољшали. Већ сљедеће године је дошло до ублажавања третмана затвореника на Голом отоку.

Живот на Голом отоку

На острву затвореници су били мучени. Многи свједоци су причали о мучењу званом “топли зец” – одмах по доласку на острво, нови затвореници (тј. “Топли зечеви”) су морали проћи кроз редове гдје су их тукли стари затвореници.

“Мој дједа, београдски новинар, Вук Трнавски, је стигао на Голи оток 1951. године”, говори за Радио Слободна Европа Милош Трнавски, “његова група је пролазила кроз мучење “топли зец” у паровима: партнери су били везани ланцима за ноге, једни за друге. Човека који је ишао заједно са дједом претукли су на смрт, а дјед га је морао вући у логор”.

Породица Трнавски је такође прошла кроз патњу. “Комунистичка партија је одузела наш стан и уселила породицу једног члана партије. Срећом, он је био добар човјек и дозволио је мојој мајци и баки да остану у једној од соба. Оне нису имале гдје да иду”.

Кажњавање Вука Трнавског се наставило и након пуштања на слободу. “Када је покушао да се поново запосли, питали су га шта је радио раније, и мој дједа је одговорио да је био новинар. У КПЈ су одлучили да ће његов посао бити утовар у вагоне новина које су штампане у Београду и потом дистрибуирани по цијелој земљи. Но мој дјед је на крају имао среће, препознао га је високи члан партије и рекао је на састанку да је “Политика”, гдје је деда радио прије затвора, постаје све гора и гора, а прави новинари морају да вуку новине по железничким станицама. Тако су деду вратили на претходни посао.

Затвореници су најчешће били кажњавани ван суда, а службених докумената из тог периода у јавном приступу готово да и нема. Међутим, из прича свједока који су се појавили у медијима 1970-их година, знамо да је за прогон било сасвим довољно поставити неугодно питање или пристати на “сумњив” приједлог. Београдски фотограф Јелена Мрђа, кћерка затвореника, испричала је за Радио Слободна Европа како су њени родитељи у студентским годинама завршили у логору.

“Моја мајка Радмила Стевановић је 1949. године студирала другу годину на Пољопривредном факултету. Знала је куцати на писаћој машини, и један провокатор је замолио да она нешто откуца. Она је пристала и била је ухапшена, иако никад није добила овај документ”.

Мрђа додаје да је њена мајка добила надимак “Чајка”, што на руском значи “галеб”, због сличности са глумицом из руског филма из 1915. године.

“Ово је било сасвим довољно да буде проглашена симпатизерком СССР-а и послата у логор. Отац Стојадин Мрђа почео је да тражи несталу дјевојку. Отишао је у родно село мајке, недалеко од Београда, и распитивао се да ли ју је ико видео. Њега су ухапсили и такође послали на Голи оток. Мама је тамо била четири године, а тата годину и по. Након ослобађања 1953. године, поново су се срели, а ја сам рођена 1956-те”.

Мрђа додаје да су родитељи ријетко причали шта су доживјели.

“О томе се није смјело говорити, али сви су знали да су они били на Голом отоку. Никад нисмо ишли на море. Говорили су да им је било доста мора у животу”. Када је отац остарио, почео је, након смрти супруге, да прича о мучењу.

“Живот је у логору био уређен тако да су затвореници били присиљени да муче једни друге. У супротном би били кажњени и претучени још горе. Мислим да су бивши затвореници ћутали не само због страха, већ и срамоте. Они нису хтјели да причају како су мучили друге људе”, каже Мрђа.

На острву смо се срели са Јошком Пињателом, љекаром из Задра, који је у затвору провео четири мјесеца у периоду од 1957. до 1958. године. Имао је тада 18 година. Овог љета, Пињатела је дошао на Голи оток први пут након пуштања на слободу. “Све се толико промијенило да тешко могу препознати зграде”, каже он. “Касарни у којима смо спавали више нема. У свакој је било смјештено по 150-200 људи, спавали смо на на троспратним лежајима”.

Пињатела наводи да је у логору постојала самоуправа затвореника.

“Можда се чини да је тако и боље, али заправо је било још горе, јер су наши старији настојали да се докажу како би остали на власти”, наводи бивши затвореник.

Пињатела је послат у затвор због непоштовања југословенског идентитета и промоције хрватских симбола. “У то вријеме мој такозвани активизам није био толико политички: нисам ништа ни знао о политици. Била је то само љубав према земљи, али због тога сам био проглашен за усташу. У Задру смо цртали по зидовима и користили пароле попут ‘Живела Хрватска и хрватски језик!’. Нисам прихватао српскохрватски. За мене је то био вјештачки језик на који сам био присиљен. Избацили су ме онда из школе. Добио сам потврду да ми је забрањено уписивање у било коју образовну установу у Југославији. Да бих поново стекао право на образовање, морао сам доказати да сам промијенио своје мишљење и понашање”.

Пињатела је стигао на Голи оток средином новембра. “Већ је било хладно. Одмах су нас послали под ледени туш. Одјећу смо оставили испред купаонице, а кад смо изашли, на поду су нас чекале пругасте пиџаме. Прву цигарету сам запалио на Голом отоку. Пушили смо да би се угрејали. И дан данас пушим”, каже он.

“Мој Голи оток у 1957. није био тако ужасан како то приказују у документарним филмовима о периоду 1949-1956. година. Односи између Југославије и СССР-а су се побољшали још прије мог затварања. Након што је Хрушчов посјетио Београд 1955. године, третман затвореника се промијенио. Али још увијек је било одјека оних гнусних казни. Сјећам се како сам возио камење на колицима са жицом на ручкама – ако их спустиш, жица се растеже и реже до крви. Осим тога, били смо приморани да чистимо степенице, свих 170 корака од врха до дна, не савијајући колена. Било је ово јако тешко. Кад смо радили споро или лоше, наравно да су нас тукли”, каже бивши затвореник.

Комплекс Голи оток пропада већ неколико деценија. Иако је 2005. године Хрватски сабор подржао иницијативу да се логор прогласи меморијалном зоном, ова идеја није била реализована. Данас можете слободно ући у било коју зграду – у радионице, касарне и управне зграде. Међутим, ове просторије су несигурне: кровови и подови су срушени. Нема ниједног цијелог прозора, остаци стакла су на земљи. “За вријеме комунистичког режима, моја породица није заборавила своју религију”, каже Пињатела. “Исповједали смо тајно католичку вјеру. Опростио сам им јер је то хришћански”.