Гуслар или гуслач особа је која свира гусле. Интересантно је да Србија није једина земља у којој се спомињу гуслари.

Гусле

Како пише Вук Караџић, у 19. вијеку било је много гуслара јужно од Саве и Дунава, посебно у планинским предјелима. Тада је било посебно заступљена професија гуслара-слијепца, који су поред пјевања епских пјесама, његовали и посебан вид пјевања да би испросио милостињу, тзв. клањалица и сљепачка пјесма. Оно што је данас тешко замисливо, некада су изузетно биле популарне и познате слијепе жене-гусларке. Од њих је Вук Караџић записао неке од најљепших епских и лирских пјесама.

Посебан вид гусларског пјевања одржао се до почетка 20. вијека у Босанској крајини – беговски пјевачи. Они су пјевали муслиманске епске народне пјесме, крајишког типа, често и уз пратњу тамбуре, а издржавали су их бегови – мецене.

Гусларске пјесме испјеване су у посебном облику, познатом епском десетерцу. Пјесме уз гусле најчешће се односе на историјске догађаје или личности из историје. Све до појаве Вука Караџића догађаји испјевани у епским пјесмама сматрани су за релевантне историјске чињенице.

И данас гуслари пјевају пјесме које је Вук сакупио, а како кажу, пишу се и нове. Међутим, да би се нова отпјевала уз гусле потребно је да прође 100 година. Велика је брука за гуслара ако у пјесму стави неког ко буде брзо заборављен или ко уради нешто лоше.

Иако многи данас сматрају да су гусле изворно словенског поријекла, на наше просторе оне су дошле преко Византије.

Претпоставља се да гусле потичу од арапског инструмента рабабе, која има само једну жицу од коњске длаке и врло је сличан гуслама.

Гусле се састоје од карлице преко које је превучена затегнута кожа као на бубањ преко кога су затегнуте коњске длаке и од гудала. Граде се од разних врста дрвета, а најчешће од јаворовог, које се сматра дрветом плодности, благостања и напретка.

Код нас гусле се први пут спомињу у најстаријем српском псалтиру с тумачењима, који је 1346. писао Јован Богослов за Бранка Младеновића, оца Вука Бранковића.

Ту се говори и о њиховој улози: “Са душеју сиреч, гусли бо душа јест, а певца језик без него бо душа глаголати не может.”

У старијој редакцији текста Синајском псалтиру из 11. вијека, гусле се, такође, спомињу на више места, а нешто раније презвитер Козма већ се бори против њих и бесовских пјесама.

Будући да су гусле имале кључну улогу у изузетно тешким временима за наш народ и земљу оне су данас неодвојиви и један од најзначајнијих облика српства и српског националног духа.

ијеку било је много гуслара јужно од Саве и Дунава, посебно у планинским предјелима. Тада је било посебно заступљена професија гуслара-слијепца, који су поред пјевања епских пјесама, његовали и посебан вид пјевања да би испросио милостињу, тзв. клањалица и сљепачка пјесма. Оно што је данас тешко замисливо, некада су изузетно биле популарне и познате слијепе жене-гусларке. Од њих је Вук Караџић записао неке од најљепших епских и лирских пјесама.

Посебан вид гусларског пјевања одржао се до почетка 20. вијека у Босанској крајини – беговски пјевачи. Они су пјевали муслиманске епске народне пјесме, крајишког типа, често и уз пратњу тамбуре, а издржавали су их бегови – мецене.

Гусларске пјесме испјеване су у посебном облику, познатом епском десетерцу. Пјесме уз гусле најчешће се односе на историјске догађаје или личности из историје. Све до појаве Вука Караџића догађаји испјевани у епским пјесмама сматрани су за релевантне историјске чињенице.

И данас гуслари пјевају пјесме које је Вук сакупио, а како кажу, пишу се и нове. Међутим, да би се нова отпјевала уз гусле потребно је да прође 100 година. Велика је брука за гуслара ако у пјесму стави неког ко буде брзо заборављен или ко уради нешто лоше.

Иако многи данас сматрају да су гусле изворно словенског поријекла, на наше просторе оне су дошле преко Византије.

Претпоставља се да гусле потичу од арапског инструмента рабабе, која има само једну жицу од коњске длаке и врло је сличан гуслама.

Гусле се састоје од карлице преко које је превучена затегнута кожа као на бубањ преко кога су затегнуте коњске длаке и од гудала. Граде се од разних врста дрвета, а најчешће од јаворовог, које се сматра дрветом плодности, благостања и напретка.

Код нас гусле се први пут спомињу у најстаријем српском псалтиру с тумачењима, који је 1346. писао Јован Богослов за Бранка Младеновића, оца Вука Бранковића.

Ту се говори и о њиховој улози: “Са душеју сиреч, гусли бо душа јест, а певца језик без него бо душа глаголати не может.”

У старијој редакцији текста Синајском псалтиру из 11. вијека, гусле се, такође, спомињу на више места, а нешто раније презвитер Козма већ се бори против њих и бесовских пјесама.

Будући да су гусле имале кључну улогу у изузетно тешким временима за наш народ и земљу оне су данас неодвојиви и један од најзначајнијих облика српства и српског националног духа.