Кад је пошао у рат жена је остала са троје нејаке дјечице. Мајка, сиједа старица, ишетала за њим до капије и сузним погледом пратила га низ друм све док није замакао.

Приче Милана Чолића

– Шта да радим са дјецом и старом мајком? – питала жена на растанку.
– Останите док можете – спокојно је одговорио Милан Чолић, који се тек прије неколико мјесеци био вратио из Балканског рата.

– Ако навале овамо, пођите са осталим народом, па шта вам год Бог да. А ја одох, ја морам…
У малом завежљају, под мишком, однио је једну преобуку, двоје вунене чарапе и парче сланине, колико да му се нађе док не стигне у команду. Сутрадан, на себи је већ имао војничку униформу, са двије звјездице на раменима, које је стекао у прошлим ратовима. Он је био поднаредник четврте чете Шестог пјешадијског пука првог позива. И ушао одмах у прве борбе.
Почетком августа Миланова је чета била на Бастају, а он са водником Петром Гроздићем из Шапца био на претстражи. Војници су направили објавницу и ископали један ров у цик-цак за отступање. Ноћ су пробдјели на миру, али већ у рану зору непријатељ је почео да их засипа шрапнелом. Наши се нису јављали из рова, него су чекали и ћутали. Поред Милана је стајао водник Гроздић и преко руке држао немарно објешену пушку. Кад је шрапнел почео да засипа све чешће наше у рововима, војници су се мало ускомешали:

– Богами, наредниче, ово неће изићи на добро…
– Џабе троше муницију…
– Лако им је, кад имају шта да троше. А, знаш, и ћорава кока које зрно нађе…
Водник Гроздић, да би умирио војнике, дохватио је двоглед, подигао се и почео да осматра откуда бије непријатељска артиљерија. Али, није честито двоглед ставио на очи, кад пред ровом експлодира један шрапнел и засу их као крупан град. Парче олова звизну водника и извали му вилицу. Крв покуља из уста и носа и унакази му лице.
– Погибе водник. Чувајте главе – викао је неко.
– А ви се одмах препали као жене, срдито и прекорно, довикнуо је Чолић војницима.
– Није погинуо, него га само окрзнуло. Некога мора да потрефи.
За трен ока он је извукао завој из свог ранца и превио рањеног водника. Одвео га је кроз спроводницу и наредио војницима са претстраже да се повуку у главни ров. И заиста у срећан час. Јер, мало затим, настала је очајна борба и непријатељи су дошли убрзо до положаја на коме је малочас била претстража. Сада су борбене линије биле удаљене свега педесет корака једна од друге. Аустријанци су поставили митраљез на левом боку. А артиљерија је тукла и рила земљу. Све се било помрачило и само је тутњава одјекивала.
Ми смо имали у пуку свега четири митраљеза. Послије су донијели и један коњички митраљез, па га поставили на згодно мјесто да допуњава оне остале. Али, тешко је одољети сили, која је неколико пута јача и у људству и у оружју. Кад је био највећи кркљанац, кроз ров је дотрчао један капетан међу војнике четврте чете. То је био капетан Павле Павловић.

– Има ли ко међу вама, јунаци, да нападне онај непријатељски митраљез? Никоме не наређујем, него ако хоће когод с драга срца да се жртвује. Велику нам несрећу наноси онај митраљез. Није лако погинути, није лако оставити живот, па макар какав био. Војници су ћутали и правили се да не чују капетаново питање. А онда се јавио један крупан глас: – Ја ћу.
– Који је то јунак?
– Поднаредник Милан Чолић.
– Колико имаш бомби?
– Двије, господине капетане.
– Ево ти још двије. Како ћеш да му приђеш?
– Претрчаћу с десна. Подићи ћу му изненада, па куд пукло да пукло.

Војници су занијемили од чуда и забезекнуто гледали свог поднаредника, који добровољно одлази у очигледну смрт. Он је примиетио страх својих другова, али се није освртао на то. И није се плашио, јер је имао предосиећање које је познато само ратницима у овако тешким тренуцима. Они верују да их тада прати Бог и да им се ништа не може догодити. Поднаредник Милан ставио је двије бомбе у џепове, двије понио у рукама. Није чекао ни једног часка. Потрчао је спроводницом и изгубио се у раскопаном рову. Свима је застао дах када је нестао испред њихових очију. Само је један каплар прошапутао и смиерно се прекрстио:

– Штета, добар човек биеше…
Сви су без даха чекали шта ће се догодити. И у том чудном ишчекивању видиели су Милана како је искочио пред непријатељске ровове. Он је ухватио тренутак када је послуга на непријатељском митраљезу миењала реденик. Неочекивано појавио се пред митраљеским гнездом, два три пута снажно размахнуо рукама и опет у скоковима претрчао до спроводнице, која га је пријатељски штитила и заклањала до рова.

Бомбе су плануле. Непријатељски митраљез престао је да штекће. Чуо се јаук и лелек. Па се онда све утишало, као да нигде нема живе душе. Поднареднику Милану Чолићу све је то мало било. Са по пута из спроводнице он се вратио опет до непријатељског митраљеског гнезда. Пред њим су лежале раскрвављене жртве. Тројица су била мртва, а двојица се борила са животом.
– Жао ми вас је, као да сте ми рођена браћа – казао им је Милан, – али, ни ви срца немате. Не дате нам да живимо у својој земљи. И на своја снажна плећа он је натоварио митраљез и пренио га у наше ровове. Хтио је још једном да се врати и пренесе митраљеску муницију. Али то му није дозволио капетан.
– Нек си ти жив и здрав, јуначе, а муниције ћемо лако наћи.
Борба је трајала још два сата, и наши су овдие забиљежили лијеп успјех. Непријатељски редови су разбијени, а неколико их је било чак и заробљено. Међу њима био и један мајор, који није хтио да одговори ни на једно питање. Њега су одвели команданту пука, и војници не знају шта је са њим послије било.
Негде око подне стигао је Седамнаести пук, који је свуда сатирао непријатеља. Навалили су на јуриш и Аустријанце потпуно потукли. Доцније, када је непријатељ протјеран, поднаредник Чолић са својим друговима био је на претстражи код Богатића. У мјесецу октобру он се борио на Гучеву и два и по мејсеца издржавао најжешће борбе.
– Тамо на Шерматовцу, код Каменице, – прича Чолић, – рањен сам у руку. Наш пук је био као у неком ћошку. Ватра је била толико јака да су нам пушке изгорјеле. Цијеви се просто савиле. Онда смо бацали бомбе и на нож се клали са Швабама. А кад су провалили и дошли већ готово до наших топова, мени каже неки Грујић из Љешнице:
– Бјежи, поднаредниче, све ће нас похватати.
Ја сам искочио из рова, а метак ми експлодирао сам у пушци. Све је прсло. Поломи ми прсте. Али сам им побјегао. Упутили су ме послије у болницу чак у Велес. Деветсто петнаесте био сам кратко вријеме на боловању код куће, а онда опет хајде у команду. Пук сам нашао на Голој Глави, код Бранковине, у Ваљевском округу. Послије ме комисиски прегледали и утврдили да сам стално неспособан, па ме одредили у некакав депо у Нишу. Право да ти кажем, тамо нисам хтео да останем него стругнем и опет се јавим моме команданту пука. Ево нас опет у Богатићу, на претстражи. Онда су нас послије пребацили на бугарску границу, па нас вратили на Забелу код Пожаревца, и одатле смо отступали све до Пећи.
Е, ту се завршава моје ратовање. Био сам заостао за четом, па су ме заробили. Гонили су ме два дана хода, па ме онда интернирали чак негде у Аустрију, навдено је у књизи „Витезови слободе“.
У ропству је било много тешко. Слабо су нас хранили, а морали смо да радимо од јутра до мрака. Послије су нас питали ко хоће да иде у Турску. Ја сам се јавио с драга срца, јер, знаш, Турци су ти опет бољи људи него Швабе. Био сам посилни код једне докторице Мађарице, чији је муж био некакав директор железница. Овде ми је било лако. Ишао сам увијек за њом и носио јој ташну са оним докторским справама и ножевима. А кад се свршио рат, преко Цариграда сам отишао у Солун, па у Скопље и одатле све пјешке до куће. То је било концем деветсто осамнаесте. Сјећам се, изјутра сам пошао из Шапца овдје у Змињак, па право у моју авлију. Све опустошено, Швабе све развалиле. Нигдје ни врата ни прозора. У кући везали коње и од ње направили шталу. Дјеца гола, боса, жена поцјепана, мученица као и ја. Немаш ни сјекире, ни ашова, ни кесера… Задужио сам се око тридесет хиљада динара, и чини ми се, тај ће ми дуг висити о врату све до гроба. Још га нисам отплатио, нити знам како ћу. Поједе камата све. Имам четири хектара земље, четири свиње, три овце, чезе и таљиге. Боримо се и печалимо. Дјеца треба да иду у школе, јер данас су друга времена. Ако дјете не школујеш, остаће ти слијепо цијелог живота. То ми је највећа брига, а за остало – како Бог да… – А гдје си одликован?
– Тамо, кад сам отео онај швапски митраљез.