Петар Кочић се никада није срамио да јавно и каже и напише своје родољубиве ставове. Никада се није плашио да зарад њих и јавно осуди и устане против сваког ко је био њихова пријетња. Кочић је као и многи Срби у тадашње вријеме на сваки напад суверености свог народа и своје земље исказивао свој бунт на улици. Није био само човјек од приче, иако је и то маестрално радио, већ је био човек и од дјела. Умио је да каже шта мисли и смио је да стане иза својих ријечи и својим дјелима.

Петар Кочић

Уочи анексије Босне и Херцеговине, Кочић је покренуо лист „Отаџбину“ и створио политичку групу која је проповиједала борбу против Аустрије остатака феудалног ропства, подижући народ на протесте и сукоб. Био је омиљен у народу и слављен међу национално свјесном омладином жељном отпора против окупатора, наводи портал Принцип.

Тамо гдје је народ видио свог првака, држава је видјела опасног противника. Кочић је више пута хапшен и кривично гоњен, а на њега се гледало као на једног од најсмјелијих подстрекача српског национализма и као таквог веома опасног бунџију. Негдје у то вријеме Кочић је написао своја најбоља дјела. Оно што није могао да каже у „озбиљној прози“ рекао је у сатири. „Јазавац пред судом“ и „Суданија“ постала су дјела која су се читала у једном даху, али и препричавала испод гласа и само у кругу пробраних пријатеља, подсјећа портал Принцип.

На Кочића се гледало као на човјека крајности, као и на већину и тадашњих и данашњих националиста. Људи су га или вољели или мрзили. Причали су да је био „превише политичар за књижевника и премало рационалан за политичара“. Јован Дучић је записао да би, да није толико искључив, Петар Кочић био најбољи српски писац.