Дуго стручна јавност у Србији није знала тачно ни гдје је ни када рођена прва жена књижевник која је писала на славеносербском језику. Тек педесет година након смрти Еустахије Арсић, уредник часописа „Јавор” прионуо је на посао. Пишући о жени коју су пола вијека прије тога називали „наук љубитељицом и љубитељицом муза”, Илија Огњановић сазнао је да је Еустахија рођена 1776. године у Иригу. Једва јој је ушао у траг у матичним књигама, али није успио да открије ништа о њеном одрастању, васпитању или образовању. У тексту који је написао о „високоученој госпођи”, Огњановић најприје припрема читаоца за причу о жени која се бави књижевношћу, јер у то доба (1891. година) знало се шта је мушки а шта женски посао: „Као што има у књижевности других, већих народа, тако има и у нашој маленој литератури и по гдје које женско име, које се окушало а богме и радило на пољу на којем иначе само мушке главе раде”.

Прва српска књижевница

У наредним редовима, Еустахија је сврстана у ред с Милицом Стојадиновић Српкињом и кнегињицом Аном Ј. Обреновић. „Пјесници су јој пјевали оде”, пишу Еустахијини каснији биографи мислећи на њену љепоту. Међутим, данас нигдје ни трага тим одама.

Оскудни биографски подаци не свједоче кад се Еустахија први пут удала, али Јоаким Вујић је забиљежио да је 1797. године већ била преудата за Тому Радовановића у Горњем Карловцу. Међутим, он је убрзо умро и Еустахија је трећи пут стала на луди камен са Савом Арсићем, „грађанином и сенатором”, у Араду 1812. године. По свему судећи, удаја за Саву омогућила је Еустахији да живи „културним животом и бави се књижевношћу”. Сава је упамћен као озбиљан, вриједан, сталожен и проницљивог духа, па је веома брзо постао надзорник над влашким школама у Араду. Није остало записано на који начин се обогатио, али је 1813. године арадској општини поклонио 24 јутра земље, „за баште које ће сваке године уживати шест учитеља националних школа у Араду, без обзира које су вјере”. Због његовог занимања за књигу, Урош Несторовић предложио је аустроугарском цару Фрањи Јосифу I (1830-1916) да га одликује медаљом за заслуге и подари му племство.

Дакле, поред човјека какав је био Сава, Еустахија је још више развијала љубав према књижевности, претплаћивала се на све значајније књиге, а касније и сама постала књижевница, наводи портал Расен. У њеној библиотеци налазила су се дјела Доситеја, Рајића, Стојковића, Видаковића, Томсона, Волтера, Вајса… Остало је забиљежено да је ова дама и из неких „не списатељских разлога” плаћала претплату за бројне књиге. У обраћању својим „другама и сестрама” 1816. године она пише: „Купујте књижице, пренумерирајте се, уписујте имена дражајша ваша, да се спомињемо докле смо живе зде в кратком времени жизни… наћи ће у књигама имена наша потомци наши, и спомињаће, и видеће да је и садашњега вијека нашег пола читателница било”.

Еустахија је ријетко сакупљала претплату, али је Вук Караџић успио да јој наметне ту дужност прије објављивања лајпцишког издања народних пјесама. У писму које јој је послао 1821. године назива је „благодарном и високоученом госпођом” и наводи да му је добро позната њена „ревност к нашему книжеству”. У наредним редовима је моли да сама, или преко својих познаника у Араду, или околним мјестима, скупи претплатнике. Еустахија му је убрзо одговорила и послала му списак сто претплатника и новац. Нешто касније се испоставило да је од књига које јој је Вук послао продала свега шест примерака, а да ће остале откупити и раздијелити дјеци „која се буду добро показала на егзамену у августу”. На тај начин Еустахија је ширила књиге у тадашњој Србији и потпомагала књижевнике. Исто је радила и са својим књигама – 400 примерака свог првог дјела послала је „школској депутацији” с упутством да се новац од продатих књига стави под интерес и да се од тог новца сваке године награди „сиромашан, а доброг владања ученик српске препарандије у Сомбору”.

Због доброчинства, име Арсићеве супруге забиљежено је и у предговору „Животоописанија” Јоакима Вујића који каже да ће јој бити благодаран до „последнаго диханија”, јер му је помогла онда кад је био остављен од цијелог свијета (поклонила му је 450 форинти сребра за издавање књиге).