Настојање већине Албанаца и њихових историчара и политичара да оспоре историју Срба и Српске православне цркве на Косову и Метохији, српски историчари и представници цркве оцјењују покушајима ревизије историје и присвајања српског културног насљеђа ради изградње албанске нације и њеног идентитета.

Православна црква

На Косову и Метохији је од 1999. године порушено, оскрнављено и девастирано преко 150 православних храмова и цркава. И данас има црква које свједоче покушајима затирања њихових трагова.

Грачаница, Пећка патријаршија, Високи Дечани, Бањска, Свети Архангели. Задужбине су цара Душана, краља Милутина, Стефана Дечанског. Све су из средњег вијека српске државе и Српске православне цркве. На листи су под заштитом Унеска, а неке од поменутих и у групи „под ризиком“. Од кога ризик долази? Већину становништва на Косову и Метохији чине Албанци.

Поред чињеница, материјалних доказа, српски историчари у поступку доказивања историје народа и цркве полазе од назива простора на којима су наведени манастири подигнути. Истичу назив Метохија.

„Метох је црквени посјед. Читава села су припадала манастиру Хиландару, а касније то се догађа са манастирима Бањска, Грачаница, тако да не видим никакав разлог да неко постави питање чије су задужбине. Задужбине су српске“, истиче Драгана Јањић, научни савјетник Института за српску културу КиМ.

Ове научне чињенице у Приштини одбацују и тврде да су то њихове, задужбине Албанаца. Српски научници са друге стране питају: „Због чега су палили цркве. Због чега би палили своје културно насљеђе“, пита Драгана Јањић.

Хиљаду петсто српских православних цркава и црквишта је на Косову и Метохији. У 20 посљедњих година порушено је, запаљено или оштећено најмање 150 православних цркава и храмова, наводи РТС.

Из Епархије рашко призренске редовно у свијет шаљу фотографије на којима се види однос послијератних косовских власти према српским православним светињама на Косову и Метохији. Примјер за то је црква у Самодрежи. Девастирана је. Остала је без крова а у унутрашњости и даље су видљиви трагови насиља.

И у Српској православној цркви и у стручној историјској јавности наглашавају битност културног наслијеђа једног народа.

„У овом случају Албанци сматрају да би присвајањем наших задужбина, тј. српских цркава и манастира, наденувши им име да су то њихове задужбине, у ствари добили тај културни, тј. духовни идентитет. Духовни идентитет је јако битан за једну нацију. И српска црква и српски народ га има. О Албанцима, не знам. Мислим да га немају“, наводи Драгана Јањић.

Проучаваоци историје сугеришу представницима српске власти, православне цркве, интелектуалцима да удруже снаге, јер покушаји оспоравања српске православне цркве на КиМ нису нови, те да ће их бити још, а и не долазе само из Приштине.