Страствени љубитељи умјетности и колекционари, архитекта Милан Секулић (1895-1970) и супруга Пава завјештали су 1970. године граду Београду збирку икона која представља највећу колекцију ове врсте у Србији.

Данас је власништво Музеја града Београда, а смјештена је у аутентични ентеријер породичног стана Секулић у центру пријестонице (Узун Миркова 5), у зграду коју је лично архитекта пројектовао.

Поред икона, породица Секулић је граду завјештала и неколицину дјела из домена примјењене уметности, првенствено ручно израђен намјештај који су сами власници пројектовали.

Најимпресивнија просторија је такозвана Руска соба која је била декорисана у складу са традиционалним руским ентеријерима. Масивни трпезаријски сто, три наслоњаче и полица израђени су од чисте храстовине. Плафон обложен храстовим гредама краси лустер од бакра који је дизајнирао архитекта Драгиша Брашован. Већина икона Руске собе настала је у периоду између 18. и 20. вијека, а најимпресивнији примјер је икона Светог Ђорђа из 1923. године. Дјело је Леонида Браиловског, архитекте и главног сликара Народног позоришта у Београду. Икона је била лични уметников дар породици Секулић, поклоњена у част њихове крсне славе.

Трпезарија се посебно истиче по луксузном намјештају компаније „Бернард Лудвуг“ из Беча, израђеном у складу са британским ентеријерима прве половине 18. вијека.

Иконе које су главно обиљежје збирке Секулић, настале су у периоду од 15. до 20. вијека на простору бивше Југославије, Грчке, Италије и Русије. Међу њима доминирају представе Богородице са Христом, а најзначајнији сегмент представљају грчка остварења која свједоче о развоју иконописа у пост-византијској епохи.

Најстарија икона у колекцији је икона Свете Тројице у дому Аврама и Саре (библијске личности Старог завјета). Хармонија, једноставност композиције, витке фигуре и елегантни покрети упућују на иконопис касног 14. и почетка 15. вијека.

Један од најљепших примјера из колекције Секулић је икона Богородице са Христом на златној позадини. Њежност и присност мајке и дјетета, као и геометријски мотиви на нимбусу (ореолу) Богородице, припадају византијској умјетности из доба Палеолога која је извршила велики утицај на критску умјетност 15. вијека.

Међу иконама критске школе посебно мјесто заузима ремек-дјело Андреје Рице (Андреас Ритзос) „Богородица Страсна“ настала на прелазу из 15. у 16. вијек. Изведена је беспрекорном техником класичне византијске традиције, префињеног колорита. Композиција је допуњена двема анђелима који носе инструменте Христовог страдања.

Икона Свете Катарине, такође на златној позадини, представља мученицу на трону, у владарској одјећи овјенчану круном. Насликана је са симболима страдања и мучеништва типичним за ову светитељку: палмина гранчица, точак и крст. Владарска одора одаје венецијанске утицаје, а краљевски огртач проткан је златним флоралним мотивима.

Дио збирке чини и „Свети Јован Претеча“ Константина Занеа из 17. вијека и остварење Авесалома Вујичића „Свети Лука слика икону Богородице“ из 1673. године, наводи портал „Белградефорартловерс“.
Поред икона, колекцију допуњавају остварења најзначајнијих домаћих умјетника 19. и 20. вијека. Најљепша свједочанства сликарства 19. вијека пружају портрети и композиције религиозног карактера Константина Данила, Павела Ђурковића, Арсенија Теодоровића (Каменовање) и Јована Клајића (Соломонов суд). Монументално Распеће (Голгота) Стевана Алексића насликано је 1921. године. Дјело одише несрећом и бједом које алудирају на посљедице Првог свјетског рата.
Збирку Секулић допуњавају пејзажи настали између два рата од стране Игњата Јоба, Марка Челебоновића и Јована Бијелића.
Једна од запажених умјетнина је и портрет Милана Секулића, који је насликао хрватски сликар Марино Тартаља током боравка у дому Секулић. Ово је једини портрет познатог архитекте у колекцији и уједно једини портрет колекционара који је настао у његовом дому.

Милан Секулић умро је 1970. године у Београду као један од најзначајнијих архитеката са ових простора. Заслужан је за око 200 грађевина подигнутих у Београду, Новом Саду, Шапцу и Смедеревској Паланци. Био је творац старе зграде дневног листа Политика, палате Албанија у Београду и Бановске палате у Новом Саду. Пошто није имао потомке, свој стан у Узун Мирковој улици завјештао је граду Београду 1970. године.