Турски владар познат по садистичкој суровости према православним Србима (која није приказана у турској серији), послије освајања града 1521. и убијања и протјеривања комплетног становништва, однио је и свете мошти свете Петке на свој двор, гдје су остале до његове смрти, наводи портал Српска историја.

Света Петка

Традиционално мјесто ходочашћа на дан Свете Петке је црква Ружица на Калемегданској тврђави. Срби сваке године овдје долазе из свих крајева Србије, свако са својим циљем – неки у нади да ће их чудотворна вода исцијелити од болести, а неки јер славе крсну славу.

Култ Свете Петке одавно је присутан у нашем народу, а њене мошти биле су у Србији све до 1521, када их је украо султан Сулејман и држао на свом двору све до смрти. Касније су мошти пребачене у румунски град Јаши, а данас се у Београду налазе два прста десне руке ове српске светитељке.

Најстарија црква у Београду је управо Ружица на Калемегдану, у Доњем граду. Једини природни извор воде на Калемегдану налази се тачно испод храма посвећеног Светој Петки. Још у средњем вијеку сматран је светим и љековитим. Прича о чудотворном извору у утврђењу преносила се са кољена на кољено. Вода са извора била је спроведена цијевима до Митрополитског двора. У дворској сали налазила се фонтана кроз коју је пролазила вода. Протицала је у камену посуду и улазила у зидану цистерну која се налазила између Митрополитског двора и источног зида Цркве, код олтара. Баш на том мјесту биле су и мошти Свете Петке, наводи портал 011.инфо.

Извор чудотворне воде донио је многима исцељење. Вијековима уназад путописци који су пролазили кроз Београд биљежили су посебан однос овдашњих житеља према том извору. Често објесне Османлије нису давале Србима да му прилазе због близине самог војног утврђења, а када су Аустријанци запосјели град, укинули су ту забрану, али су убрзо остали затечени силном навалом ондашњег народа као и поштовањем које је имало према београдској светој води.

Овај извор воде испод Капеле Свете Петке само једном је током историје усахнуо. На самом почетку Првог свјетског рата извор је напрасно пресушио, што је умногоме протумачено као веома лош знак. Тако је и било. Услиједиле су ратне године и страдање становништва. На дан Светог апостола Онисима, 28. фебруара 1918. године, вода је поново потекла, а тада се и народу вратила нада да ће окупатори напустити Београд.