На ободу турбулентног Чикага, у зеленилом окупаном пејзажу мирног градића Либертивила, налази се манастир Свети Сава, најзначајније, али поред манастира Хиландар и најсвјетије мјесто српске духовне али и световне историје ван Србије.

TАЈНА ЛИБЕРТИВИЛСКОГ МАНАСТИРА СВЕТИ САВА

У овом манастиру, који је дуго година био највеће упориште Слободне (расколничке) српске православне цркве под руководством владике Дионисија Миливојевића, данас се налазе мошти чак три српска свеца, Светог Мардарија Ускоковића, Светог Николаја Велимировића и Светог Севастијана Дабовића (Џексонског), првог православног свештеника рођеног у Америци, кога је управо владика Николај прозвао “највећим српским мисионаром модерног времена”.

Историја овог манастира и почиње од првог од три побројана свеца, Мардарија Ускоковића, који је уз помоћ вјерника исељеника 1923. године поставио темеље манастира оваквог какав и данас стоји, окружен са свих страна хумкама четири генерације српских емиграната који су у потрази за бољим животом дошли у Сједињене Америчке Државе. Кључну помоћ у изградњи у доба тадашње велике економске кризе обезбиједио је својом донацијом од 30.000 долара наш велики научник и проналазач Михајло Пупин, навео је Глас-јавности.

-Занимљиво да је Свети Мардарије још са својих 11 љета затражио да га замонаше у Црној Гори, али је тамошњи митрополит то одбио, сматрајући да је исувише млад. То га, међутим, није поколебало, па се запутио у Србију, гдје је митрополит Димитрије пристао да му да дозволу. Кад ју је добио, пјешице је отишао из Београда до манастира Студеница, гдје је примио монашки постриг, приповеда јеромонах Серафим, игуман манастира Светог Саве у Либертивилу.

Касније је Мардарије постао и први епископ Српске православне цркве у Америци и Канади, прије тога једно вријеме је службовао и као замјеник другог свеца, владике Николаја Велимировића. Манастирска црква, својевремено духовни центар епископије, подигнута је у препознатљивом, руском Новгород стилу, што није нимало случајно…

-Занимљиво је рећи да Мардарије у Америку долази у служби Руске цркве, директно из Москве, гдје се школовао, али непрестано ради на томе да Срби успоставе своју Епископију, у чему су га и Руси подржали. Земљу на којој данас стојимо, на којој су манастир, гробље и владичански конак купио је сопственим новцем, кога је дуго скупљао. А приликом изградње цркве је обављао и физичке послове, иако већ озбиљно нарушеног здравља као посљедица већ поодмакле туберкулозе, истиче игуман Серафим.

Он је био један од оних који су имали прилике и уживо да посвједоче о светости Мардарија Ускоковића. Наиме, након што је Свети Синод СПЦ у Београду 2015. године канонизовао Ускоковића као свеца, одлучено је да се његови земни остаци, 82 године послије упокојења, изваде из скромног, такорећи монашког гроба. А онда се десило нешто што је показало да је одлука Синода била на мјесту…

–Било је великих компликација приликом отварања његовог гроба, јер је био заливен бетоном. Поклопац је у једном тренутку пао на ковчег, разбивши га. Из гробнице се осетио пријатан мирис, попут тамјана, који је убрзо нестао, али ускоро смо угледали његово тијело, које је било сасвим очувано, као и све на њему, кожа, нокти. Његова коса и брада биле су чисте као да су прије тога опране и осушене. Пред нама није био костур ни леш, пред нама су лежале свете мошти, онакве о каквима смо слушали приче а које су ријетки имали прилике да спознају на овакав начин. Испоставило се да је био сахрањен окренут према западу умјесто према истоку, што је била Божја промисао, јер да је било другачије свод би пао на његову главу и поломио је, присјећа се игуман манастира Св. Саве.

Данас се мошти Св. Мардарија налазе изложене у манастиркој цркви, десно од олтара, гдје их вјерници могу цјеливати сваке недјеље. Прича о светитељу и моштима се у међувремену прочула, па је све више оних који долазе да им се поклоне. Нажалост, међу њима мање је Срба, а више припадника неких других православних народа.
-Долазе Украјинци, Грци, Руси, најтужније је што има нашег свијета који дође у цркву а да уопште не зна ко се у њој налази. Прођу, запале свијећу, понеки упитају па дознају. А овде леже мошти чак три српска светитеља, што би наш вјерни народ морао да зна. Мошти четвртог, Св. Петра Цетињског су, на жалост, украдене и однешене прије извјесног времена. До дана данашњег покушавам себи да објасним мотиве онога ко је тако нешто учинио, али не успјевам, констатује игуман Серафим.

О владици Николају Велимировићу је много тога написано, али мало се зна да је он овај манастир доживљавао као своју другу кућу, па је сходно томе и сахрањен овдје. Његови остаци су прије неколико година ипак ексхумирани и пребачени у манастир у његовом родном Лелићу крај Ваљева.

-На жалост, у посљедње вријеме се о владици Николају, као и о овом манастиру генерално, говори углавном у контексту наше дневне политике, мање се прича о духовницима који су у њему провели свој век у молитви и сабразју са Богом. Можда је и то разлог што овдје у манастиру, сем мене, нема ниједног монаха ни искушеника, додаје игуман.

Поред владика и епископа, те многих високих достојника Југословенске владе у егзилу, попут премијера Божидара Пурића, у дворишту цркве сахрањен је и велики пјесник и дипломата Јован Дучић, који је ту провео посљедње дане свог живота. Године 2000-те његови земни остаци пребачени су из Либертyвила у родно Требиње.

У манастиру је својевремено, по доласку из Лондона, живио и краљ Петар Други Карађорђевић, који је се овдје молио и водио разговоре са тадашњим епископом Дионисијем, у туробна и тешка времена црквеног раскола и комунистичког прогона. Краљ Петар је по његовој жељи ту и сахрањен, дуго година лежао је испод камене плоче у цркви све док га насљедници 2013. године нису пребацили у породичну гробницу на Опленцу.

У комунистичким очима манастир Св. Саве у Либертyвилу послијератних је година дуго био симбол и најјаче упориште четничке емиграције, што и није далеко од истине. О томе свједоче и плато испред цркве на коме су бисте три наистакнутија официра Краљеве војске у отаџбини. С десна и лијева су мајор Павла Ђуришић и војвода Момчило Ђујић, а у средини ђенерал Дража Михаиловић.

За разлику од Ђуришића и Михаиловића, које су комунисти убили, Ђујић је успио да се докопа Америке, а управо је манастир био зборно мјесто њега и његових сабораца у егзилу. Касније је преселио у Калифорнију (Сан Диего), гдје је и умро 1999. године.

На гробљу, које заузима највећи дио имања, сахрањен је и новинар и активиста Драгиша Кашиковић, кога су агенти Удбе масакрирали 1977. године. Одмах до његовог, налази се и споменик малој Иванки, његовој поћерки, која је страдала заједно са њим, а коју игуман Серафим сматра четвртом светитељком манастира…