Небеске силе су много пута биле на помоћи народу Херцеговине. У посљедњем рату много пута је Бог спашавао напаћени и страдални српски народ. Остале су упамћене Митровданске офанзиве, 1992. и 1994. године, када је у Невесињу спасавана цијела Херцеговина. Тада су се, заиста, дешавала чуда!

Свети Димитрије

Подне у Солуну налик је подневима у свим великим лучким градовима.

То је тренутак када се врева стишава. Јесен рујем боји дрвеће, ријетке пролазнике мами мирис рибе из таверни. Из даљине се чују сирене бродова који поздрављају град, одлазећи на далека путовања, преноси портал Опанак. Покаткад крикне галеб, наговјештавајући југо. Бат корака по каменим плочницима је све рјеђи и тиши. А море и небо су измијешали боје.

У цркви Светог Димитрија је тихи полумрак. Неколико жена послује по цркви, нечујно се крећући, као да не додирују мермерни под. Ништа не нарушава свети мир храма. Пред олтаром двије жене у црнини шапућу молитве повремено подижући сузне очи ка иконама Светитеља. Предане својим пословима и молитвама нису видјеле када је и како у цркву ушао необично обучен човјек, али су све, у исти мах постале свјесне његовог присуства. Прекинуле су молитве и послове и пошле му у сусрет. Он, измучен, у окрвављеној одори, корачао је према олтару.

Сакупиле су се око њега, питајући да ли му нешто треба, ко је и одакле долази.

Затражио је воде и рекао: „Ја сам овдашњи, а долазим из Босне, тамо је борба за Православље”! Жене су претрнуле. Једна од њих је отишла по воду, а друга да позове свештеника. Жена у црнини, она млађа, грозничаво је гледала војника, препознала га, и као птица погођена у лету, тихо крикнувши, онесвијестила се. Старија је покушавала да је освјести. Остале жене су стајале скамењене, без гласа и покрета, а војник у одори византијског ратника, лагано је ишао према гробу Светог Димитрија и нестао у њему.

Тишина се згуснула, остао је само благи мирис босиљка или смирне, нису биле сигурне шта је, али да је миомирис, јасно су осјетиле. Жена која је доносила воду, ушла је истовремено са свештеником. Млађа жена је, дошавши себи, клекла пред икону светог Димитрија и молила се кроз сузе, челом додирујући под. Свештеник је питао жене шта се догодило.

Оне су му испричале све о доласку непознатог човјека, његовом одговору на питање ко је и одакле долази. Питао их је затим како је био обучен, а оне су, опет, све до једне рекле: „Исто као Свети Димитрије на овој Икони“. На то је свештеник учинио велику метанију пред Иконом Светог Димитрија, клекли су и топло се, усрдно и дуго, молили у небеској тишини.

Касније је, много касније, свештеник испричао да се свети Димитрије посљедњи пут јавио 1804. године. То је била година Првог српског устанка.