Да није све црно-бијело и да ништа није као у бајци, чак ни у лози Немањића како многи данас мисле, најбоље ће доказати и показати примјер краља Стефана Дечанског. Кроз драматични живот светог краља и ктитора небеско лијепих Дечана – Стефана Уроша III прелама се судбина славне и свете, али не тако ријетко и несрећне, лозе Немањића.

Стефан Дечански

Он је био најстарији син краља Милутина, рођен око 1275. Понегдје се назива „ванбрачним“ дјететом, вјероватно зато што је брак његовог оца и мајке био поништен (отац му се женио пет пута). Његова страдања почела су још од најраније младости. Још као дјечак послан је од оца као таоц татарском кану Ногају, тадашњем суверену Бугарске, који је пријетио Србији. Изгледа да је Стефан, упркос страдањима, у заробљеништву заволио и оженио Теодору, кћерку бугарског краља Смилца. Плод тог брака је био Душан, каснији српски цар Душан Силни. Око 1299. се вратио у Србију и од оца добио власт у Зети, подсјећа портал Принцип.

Злобна српска властела је сплеткарила све док оца и сина није довела у директни сукоб, вјероватно око 1314.године (описано у Дечанској хрисовуљи). Послије неког времена, краљ Милутин је успио да на превару ухвати сина и да га – ослијепи. (Један од хроничара тог времена, Григорије Цамблак, тврди да је за све крива Симонида, грчка принцеза, посљедња Милутинова жена.) Ослијепљење није било потпуно, што је Стефан вешто крио носећи повез преко очију. У својој Хрисовуљи, сам Дечански нам открива како му се прије ослијепљења јавио Свети Никола и обећао му да ће, уз Божију помоћ, чувати његове очи колико буде потребно. Када је, послије повратка из заробљеништва у манастиру Пантократора у Цариграду ( негдје око 1320.), обзнанио да му је Свети Никола „вратио очи“, толико је одушевио народ и властелу да је убрзо послије тога династичке борбе (са Константином и Владиславом) уз њихову помоћ успјешно привео крају. Његова прича о љубави Светога Николе толико је лијепа да је сигурно истинита. Није тајна и да је цар Душан, његов син имао велики удио у његовом убиству и да се то убраја у један од основних разлога зашто данас није светац Српске Православне цркве.