Поријекло оцила као симбола везује се за 5 вијек п.н.е. и Месопотамију, али су његови трагови видљиви кроз читаво постојање римског царства чији су били један од главних симбола, међутим кинески документи крију другачију историју.

Застава Србије

Познатији је као “Фу“ тј. 亞 или 黻, и на застави према хералдичарима представља способност расуђивања између доброг и злог својом позицијом између митских бића позициониран испод сјекире.

Он представља симбол храбрости, одлучности и правде, један је од дванаест традиционалних кинеских и царских симбола тј. орнамената уведених као обиљежја око 2300 година пре Христа, који су до прије сто година коришћен и сачињавали званичан грб Кине на царској застави.

Симболи су по налогу кинеског цара уведени као државни симболи, а осим на застави царства, били су саставни дио народне ношње али и обавезан детаљ царске одоре.

Срби, који су се на свом путу од Индије селили уз границе Кине, зауставили су се у данашњем Сибиру. Сачувани су подаци о њиховим владаоцима Бану Јанци, Ранку, Цицану, које су записали Кинези у својој хроници. У Кинеској хроници писало је о цару Танци, који је имао пет синова, који након очеве смрти издијеле земљу и тиме је потпуно ослабе. Кинези су о цару Танци писали легенде. Доказ да су Срби живјели са Кинезима види се из неких ријеци у кинеском језику које су истовјетне са српским. Такве су: мадри – мудри; книг – књига; слон – слон; рај – рај итд.

И „Кинески дворски дневник“, који је непрекидно писан од око две хиљадите година прије Христа, садржи податке да су тада Срби живјели у азијској Сарматији и у земљама иза Дона.

Римски војници носили су оцила као амајлије, ратна обиљежја али и свакодневни украс који је представљао симбол сунца али и паганских богова у старом Риму много пре доласка хришћанства.

Након проглашења хришћанства за званичну религију Рима, постаје симбол Цариграда, односно Константинопоља – данашњег Истанбула, националност.

Овај симбол јасно је обиљежен на збирци грбовника из 13. вијека и као симбол Солуна, неколико српских породица и српских држава.

Сибмоле попут Крина тј. Љиљана, цвијета који самоникао расте већ вијековима на Балкану (Хелму) срећемо нарочито међу Србима након вјенчања Стефана Уроша и Јелене Ангелине Анжујске, унуке византијског цара и једне од владајућих породица Европе и Угарске – Анђела почетком 13.вијека.

Крајем 13. и почетком 14. вијека након косовске битке овај симбол постаје и званичан симбол Срба.

Симбол крста и четири оцила поједини историчари проналазе и у винчанском писму, читавих пет миленијума пре Христа, односно у вријеме настанка српског календара који броји 7525 година.