Kрајем јуна 1972. године када су завршени припремни радови за изградњу Његошевог маузолеја управник градилишта Мирко Живковић окупио је једног јутра бригаду радника Општеграђевинског предузећа „Титоград“. Живковић је радницима објаснио да више нема минирања, да се сада морају латити само лаког алата неопходног да се разида и са ловћенске капе уклони стара капела.

Муслиман је ОДБИО да руши српску светињу у Црној Гори

Док је објашњавао како се то мора извести пажљиво, камен по камен, да се сваки камен мора нумерисати како би капела касније у истом облику могла да се сазида на другом мјесту, из масе радника, углавном Муслимана и Албанаца из околине Бијелог Поља, са Kосмета, из Kрајине код Бара, Плава и Гусиња, огласио се стасити момак тридесетих година, планинским сунцем и вјетровима опаљеног лиса, са карактеристичним мексиканским брковима, и мирно, али одлучно рекао:

„Ја то нећу да радим!“

На питање изненађеног и пренераженог Живковића зашто неће да ради, још мирније и одлучније је објаснио да је то светиња и да он неће да руши светињу.

Живковић није одустајао већ је покушавао да му објасни да то није никаква светиња него споменик који треба уклонити да би на његовом мјесту био подигнут много већи и љепши – да то, уосталом, није његова светиња:

„Ја сам рекао: нећу да рушим ничију светињу, а ако неко покуша да руши моју, може само преко мене мртбог!“

„А ако је то наређење и ако због тога можеш добити отказ с посла?,“ покушао је Живковић и да припријети и тако уразуми одлучног бркајлију.

„Нема тога ко ми то може наредити, а што се тиче отказа не морате се мучити, већ га имате, ја одлазим сам,“ рекао он а са њим се солидарисали и готово сви остали радници, наводи портал Објектив.

Човјек све то, још одлучније и убједљивије, поновио и сутрадан кад је на Иванова корита банула екипа инспектора Службе државне безбједности да испита да то није каква завјера и организација оних који су годинама на све начине покушавали да спријече рушење капеле и кршење предсмртног аманета славног, прерано преминулог црногорског владара.

Митрополит Амфилохије је својевремено Иса Махмутовића постхумно одликовао медаљом са ликом Његоша. Одликовање је уручено његовом сину Ћазиму, на освећењу цркве Св. Петра Ловћенског Тајновидца у Бару.

„Постхумно одликујемо Златним ликом Петра Другог Тајновидца Ловћенског Иса Махмутовића зато што је, вјеран Богу и судњем дану, одбио да руши цркву Светог Петра Цетињског на Ловћену, сачувавши тиме свој образ и образ Црне Горе“, рекао је тада блажено почивши митрополит Амфилохије.