У времену након стогодишњег јубилеја и ослобођења Србије у Првом свјетском рату, војвода Петар Бојовић помиње се са поносом због својих подвига и достигнућа у одбрани српскe земље. Међутим, мало ко зна да је храбри борац живот окончао у наредном свјетском рату, али не у боју – имао је 87 година када су га партизани брутално претукли звог чега је и преминуо.

војвода Петар Бојовић

– Мој живот, то су наши ратови… – рекао је већ у дубокој старости човјек који је служио у војсци 46 година. Генерал Петар Бојовић учествовао је у шест ратова: два Српско-турска 1876. и 1877-78. године, затим у Српско-бугарском 1885, потом у Првом и Другом балканском рату 1912. и 1913. године и најзад у Првом свјетском рату 1914-1918. године и завриједео епитет, једнако важан колико и 41 одликовање које је носио на грудима, „једног од најзнаменитијих српских војних стратега и команданата“, пише „Недељник“.

Прије више од сто година, 1. новембра 1918. године ослобођени су Београд и Србија. Њемачки војници су напустили Београд пред налетом Прве армије предвођење војводом Петром Бојовићем.

По завршетку рата, Бојовић је 1919. године, постао командант Прве армијске области и на тој функцији је остао до децембра 1920. године. Послије смрти војводе Живојина Мишића, именован је за начелника Главног генералштаба војске Краљевине СХС, 10. марта 1921. године.

Ослободио земљу па га смијенили

На том положају задржао се кратко, јер је 8. децембра исте године смијењен и стављен на располагање Министарству војном.

На његово мјесто постављен је одани краљев генерал-политичар Петар Пешић. Бројне су верзије разлога због којих је смијењен, а као једна од највјероватнијих наводи се његово одбијање да постане Министар војске и морнарице.

– Ја сам превасходно војник – рекао је тада.

А опет, као још један од разлога, наводила се његова иницијатива коју је упутио Министарству војном да се у новом Закону о устројству војске и морнарице предвиди установљење Врховног војног савјета на чијем пројекту је радио, који би давао приједлоге и у погледу постављења и унапријеђивања виших официра.

Тиме је, наводи се, индиректно окрњио углед Врховног команданта краља Александра, па је смјењивање на његов приједлог извршио министар војни генерал Миливоје Зечевић с образложењем да је војвода смијењен због „старости и показане неспособности за даље вршење војне службе“.

Бојовић се тада већ повукао из јавног живота, пензионисан је 1922. године. Виђали су га како се шета по лијепом времену, а и редовно се одазивао војним свечаностима.

Војним пучем од 27. марта 1941. године, краљ Петар ИИ Карађорђевић је проглашен пунољетним, а намјесништво на челу са кнезом Павлом било је збачено.

Кнез Павле је до тада као први краљев намјесник држао и положај помоћника врховног инспектора цјелокупне војне силе Југославије, па је стицајем новонасталих околности морао да преда дужност.

Извршена је промјена уредбе о врховној инспекцији војне силе и одређено је да положај помоћника врховног инспектора буде замијењен са новим положајем врховног инспектора војне силе у чину војводе или армијског генерала. Пошто је Бојовић био једини живи војвода, именован је на ову дужност.

Указом краљевске владе од 3. априла 1941. на предијлог министарског савјета, војвода Бојовић је у 83. години реактивран и постављен за врховног инспектора цјелокупне војске Југославије.

Предсједник владе Душан Симовић и министар војске и морнарице армијски генерал Богољуб Илић, посјетили су војводу Петра Бојовића у његовом стану и том приликом га извијестили о донијетој одлуци.

Са краљем Петром и владом Душана Симовића 7. априла 1941. године, отпутовао је у Севојно, а потом на Пале. Одатле је одступајући пред агресором, стигао до Никшића. Краљ и влада су му 15. априла понудили одлазак из земље, међутим он је одбио да авионом напусти земљу.

Нијемци у Другом рату покушали да га злоупотребе

Након окупације, Нијемци су покушали да искористе и злоупотријебе његов углед у народу и ставе га у своју службу.

Посјетио га је Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник Рајха. По доласку у његову кућу поздравио га је и рекао да зна шта он значи за српски народ, па га због тога позива на сарадњу са њемачким органима у интересу српског народа и Рајха. Војвода Бојовић је њемачком изасланику одговорио:

– Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да цијеним сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбиједите да док окупација траје праг моје куће не пређе њемачки војник, а ја се обавезујем да за то вријеме нећу из куће изаћи – Није излазио из куће, био је у некој врсти добровољног кућног затвора.

Посљедњи период живота Бојовић проводи понижен и увријеђен, посебно након ослобођења Београда 20. октобра 1944.

Петра Бојовића је претукла група партизана који су дошли да га принудно иселе из његове куће у Трнској улици, у Београду.

Преминуо је 19. јануара 1945. усљед унутрашњег крварења и није доживио да види цијелу земљу ослобођену.

Сутрадан 20. јануара породица је контактирала команду града Београда и пријавила смрт. Сазнавши за смрт војводе Бојовића ОЗНА је преко Радио Београда објавила вијест:

– Поштовани слушаоци данас је 20. јануар 1945. године. Јуче у Београду умро је Војвода Петар Бојовић. Важно саопштење: Свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше Народно-ослободилачке борбе биће ухапшен и кривично гоњен.

Остало је и забиљежено да су комунисти забранили присуство његовој сахрани, под пријетњом да ће бити ухапшени и кривично гоњени.

Петар Бојовић сахрањен је без војних почасти.

ВИЈЕСТИ ИЗ ИСТЕ КАТЕГОРИЈЕ