Кумство је данас једна од главних одлика хришћанства и нешто без чега се вјенчања, крштења, па ни крсне славе не би могле замислити. Ипак, ријеч је заправо о обичају који коријене на овим просторима вуче још из паганских времена.

Вјенчање

Назив „кум“ познат је свим Словенима. У писаним изворима спомиње се крајем 9.вијека, за вријеме Петра Гојниковића, непосредно послије примања хришћанства. Кум је некада био посредник између породице и предака, а црква је прихватила и прилагодила обичај и укоријенила га у вјеровању да је и Исус Христ имао кума – Светог Јована Крститеља („Кумим те Богом и Светим Јованом“, говори се кад се тражи од некога да кумује).

О томе колико је кумство важно у нашем народу говоре и изреке које су се задржале до данашњих дана: „Кум, па Бог“, говорило се у неким крајевима, док су у другим били умјеренији – „Бог на небу, кум на земљи“. У нешто шаљивијем маниру каже се и да “кум није дугме”.

Кум је некада био само један за читав род, али данас свака породица има свога кума. Кум је главни свједок пред Богом и људима на вјенчању, он крштава дјецу, венчава дјецу и везан је за ту породицу све до смрти када би кумство требало да наслиједи његов син.

Стари кажу да је велики грех одбити кумство! Вјерује се да ће на тај начин појединац навући велику несрећу на своју породицу и да, ако одбије да буде кум дјетету, никада неће имати свог порода, наводи Историјски забавник.

За кума се каже да је „род рођени“, важнији од сваког побратима и пријатеља. Са њим се савјетује о важним питањима и животним проблемима и оставља му се на чување кућа са читавом породицом када се одлази на пут, или у рат. Са кумовљевом се породицом не склапају бракови јер већ постоји сродство, по вјеровањима и јаче од крвног. Сви чланови његове породице такође су кумови.

Кум се, као духовни отац, стара за духовни пут својих кумчића. Крштени кумови су духовни гаранти цркви да ће дјеца коју су држали на крштењу, бити васпитавана у хришћанској вјери. Кумство је светиња и преноси се са генерације на генерацију и веома ријетко прекида, само ако нема више мушких потомака или ако их пут однесе на различите стране свијета.

Ипак, некада је до гашења кумства долазило и због свађа и размирица, па вјероватно одатле потиче вјеровање да се са кумовима не би требало виђати често јер се на тај начин избјегавају конфликти. Слично, стари кажу да се за кума никад не узима комшија са којим се увијек може посвађати око земље или неких других ситница.