Петрија је била очева мјезимица… понос и дика кнеза Милоша Обреновића, његова најстарија ћерка и прво дијете које је преживјело најраније дјетињство. Одгајао ју је и васпитао онако како је и живио – строго и традиционално, без претјеране сентименталности и њежности, али то Петрију није спријечило да постане, свјесно или не, дах промјена и дух модерне Европе који је неповратно стизао и у Србију.

Петрија Обреновић

Кнез Милош се женио само једном. Када му је било 24 за супругу је узео осам година млађу Љубицу Вукомановић и пар је остао заједно све до њене смрти 1843. године.

За нешто мање од четири деценије Љубица и Милош добили су осморо дјеце – четири дјечака и четири дјевојчице – Петра, Петрију, Јелисавету (Савку), Габријелу, Марију, Милана, Михаила и Теодора.

Петар је умро у раном дјетињству, па је тако Петрија – прва дјевојчица, постала најстарије књажево дјете и његова мјезимица коју је, иако по природи строг и непопустљив, бескрајно волио. Заузврат, она је била добра и послушна ћерка која се увијек покоравала очевим жељама.

Очева мјезимица

Петрија је рођена 1808. у селу Брусница у општини Горњи Милановац. Кнез Милош је био патријархалан човјек који није вјеровао у школовање женске дјеце. Од њих се очекивало да буду добре домаћице, супруге и мајке, па Петрија никада није ишла у школу, а научила је да чита тек крај својих синова.

Ако јој ово и није било право, Петрија никада ништа није рекла. Савременици су је запамтили као тиху, повучену и одмјерену дјевојку везану за кућу, мајку и, веома, за оца. Говорила је ријетко, мало и увијек спуштеног погледа.

Кнез јој је, са друге стране, угађао онако како је умио – купујући јој скупе поклоне, обасипајући је пажњом и, наравно, тражећи јој угледног и богатог мужа.

Тако је Петрија постала прва жена у Србији која се нашла на портрету и то у вријеме када су они на Балкану били права ријеткост и када су у питању мушки припадници високог друштва. Израдио га је Павле Ђурковић, али нажалост данас се не зна како је изгледао јер није сачуван.

Милошев конак у Крагујевцу, у ком је Петрија проводила највећи дио времена са мајком, био је уређен “по европским стандардима” са све порцеланским тањирима и шољама допремљеним чак из Беча, а када је стасала за удају, Петрија је од оца добила посебан дар – дијамантску дијадему изузетне љепоте.

Поклони достојни принцезе

Како је у то вријеме био обичај да се дјевојке рано удају, Петрија је имала просце већ са 13 година. Ипак, кнез Милош мјезимицу није хтио да да било коме!

Било је ту преговора и договарања, разгледања и “безецовања” разноразних младића. Кнез и, још чешће, његова браћа – Јован и Јеврем, одлазили су у посјете виђенијих српским породицама, провјеравали да њихови синови немају какву “фалинку” и да ли би били у стању да се добро старају о Милошевој најстаријој ћерки.

На крају, избор је пао на момка из угледне трговачке породице из Земуна – Теодора Бајића. Након што је утврђено да је са момком све у реду, уприличено је “виђење” са Милошем Обреновићем гдје је младић донио дарове за дјевојку.

Петрија, којој је тада било 15 година, за вјеридбу је сазнала у Крагујевцу, а супруга, као ни он њу, није видјела све до званичне просидбе.

Милош је хтио да свадба његове ћерке засјени све дотадашње светковине! Већ за просидбу су сређени друмови који су водили до Крагујевца, а за конак су израђене дрвене столице и столови што је, у земљи у којој се још јело са ниским софрама и сједело на троношцима, била невјероватна новина.

Прва Српкиња која се удала у вјенчаници

Прије свадбе Петрије Обреновић младе у Србији удавале су се у народној ношњи или каквој бољој хаљини. Ипак, како је младожења долазио из Земуна – “са Запада”, кнез Милош није желио да његову ћерку било ко сматра “обичном сељанчицом”. Зато је њена свадба приређена по модерним аршинима и тако да је се не би постидели ни неки европским дворови.

Вјенчање је организовано 25. маја 1824. године у Београду. Петрија је носила бијелу хаљину од венецијанске свиле, бијеле чарапе, бијели вео, бијели широки свилени појас и бијеле ципеле на дугмиће и тако постала прва Српкиња која се удала у вјенчаници.

Уз све ово, носила је сунцобран и лепезу, дарове од младожење, који су такође били апсолутна новина у, још увијек, турском Београду. По изласку из цркве, кумови су пред окупљену масу почели да бацају новчиће што такође до тада није била пракса у Србији.

Свадбена прослава трајала је 2 дана, а интересантно је да јој кнез Милош није присуствовао. Он је Петрију испратио из породичног дома у Крагујевцу, а на вјенчању је у његово име био његов брат Јеврем Обреновић. Милош је по изасланику послао благослов, а у писму је рекао: “Савршени свој благослов шаљем, да са својим супругом срећна будеш и задовољна и сва блага овог свијета с њим неразлучно да уживаш“.

Након овог велелепног вјенчања Петрија је прешла да живи у Земун гдје је водила живот карактеристичан за имућније жене тадашњег Балкана. Вољела ју је и поштовала цијела мужевљева породица, а кажу да је била благе нарави и добра, нарочито према сиротињи за коју је увек одвајала новац.

У браку са Тодором имала је четворицу синова, а након што је поред њих научила да пише, водила је врло живу преписку са братом Михаилом и, наравно, вољеним оцем.

До краја живота се потписивала као Петрија Обреновић. Преминула је 1870. године надживјевши све чланове најближе породице Обреновић – оца, мајку као и сву браћу и сестре.