Алберт Ајнштајн и његова прва супруга Милева Марић у свом кратком браку имали су двојицу синова – Ханса Алберта и Едварда. Млађи дјечак, био је и остао једини „проблем“ чију једначину научник није успио да ријеши.

ТРАГЕДИЈА АЈНШТАЈНОВОГ СИНА

Брак Милеве и Алберта Ајнштајна интригантна је тема која ће увијек изазивати расправе. Упознали су се на студијама, а прије него што их је завршила Милева је затруднила и родила ванбрачну ћерку Лизерл.

Алберт и Милева су се вјенчали у Берну 6. јануара 1903. Неко вријеме прије вјенчања Лизерл је обољела од шарлаха. Није познато да ли је умрла или је дата на усвајање. Тек, када се Милева придружила Алберту у Берну, дијете није било са њом.

У годинама које су услиједиле Алберт и Милева добили су још двоје дјеце – синове Ханса Алберта и Едуарда. Кажу да су оба дјечака била јако везана за мајку која их је практично сама одгајала јер је отац највећи дио времена проводио у раду.

Ипак, био је ту и срећних успомена.

– Отац је знао да посао остави по страни и да нас сатима гледа како се играмо – говорио је касније старији Ханс.

Здравље Едуарда нарочито је бринуло родитеље. Дјечак је од рођења био болешљив и често је знао да заплаче без икаквог разлога. У једном писму пријатељу Алберт је записао да је сигран да његов син неће моћи да “израсте у здраву особу”, наводи Историјски забавник.

А, ту су биле у све чешће свађе родитеља… Оба дјечака су тешко поднијела развод родитеља 1914. Едуарду је тада било само 4 године. Живјела су са мајком док се Ајнштајн поново оженио – својом даљом рођаком у коју је био заљубљен још као дјечак.

Милева је наставила да брине о дјеци и неко вријеме се чинило да ће Едуард превазићи своје проблеме. За почетак, показао је изузетну интелигенцију – са шест година је читао Шекспира, а убрзо и Канта, Шопенхауера, Платона…

Како је одрастао заинтересовао се за психијатрију, а посебно за рад Сигмунда Фројда. Ипак, како је вријеме одмицало све теже је подносио терет очеве славе.

– Тешко је имати толико важног оца, јер се осјећаш неважним и безначајним – истакао је једном приликом.

Када му је било 20 година Едуард је први пут покушао да се убије. Кажу, узрок томе била је неузвраћена љубав неке дјевојке. Примљен је у болницу и недуго потом дијагностикована му је шизофренија.

Милева га је, на препоруку доктора, тада смјестила у душевну болницу у Цириху и, ова одлука показала се кобном! Сурови третмани у оновременим болницама овог типа само су погоршали ментално стање младог Едуарда. Након само двије недјеље у овој институцији више није могао да чита, води дуже разговоре, а све више је губио и когнитивне способности.

Није познато да ли је и колико често Алберт долазио у посјету сину, али након 1933. то више није ни могао. Тада на власт у Немачкој долази Хитлер, па Ајнштајн, гостујући професор на Принстонском универзитету, бића онемогућен да се врати у домовину.

Његова друга супруга Елса причала је да је синовљево здравствено стање много бринуло Алберта. Наводно, планирао је да сина доведе у Америку, али су његово ментално стање, а касније и рат, спријечили.

– Мој син је једини проблем који остаје без рјешења – написао је Ајнштајн.

Едвард више никада није видио оца. Милева је због дугова насталих око његовог лијечења морала да прода двије куће. Наводно, у каснијим споровима Милеве и Алберта Едуард је служио као “дуг за поткусуривање”. У једној преписци Алберт је захтијевао да му Милева врати неки новац и пријетио да ће избацити Едуарда из тестамента ако то не учини.

Милева је умрла 4. августа 1948. и након тога о Едуарду практично више нико није бринуо. Окончао је живот сам и напуштен, међу зидинама циришког психијатријског азила Бургелци. Радио је као болнички баштован и тако је и умро 1965. у 55. години.