Грађевине од људских костију у свијету нису ријетке онолико колико се то чини на први поглед, знатижељници ће се у ово на интернету увјерити за неколико минута.

СИНЂЕЛИЋ ЈЕ СТРАДАО ЗБОГ СРПСKЕ НЕСЛОГЕ

Али Ћеле-кула издваја се међу њима по мотивима свог градитеља: огромна већина оваквих здања подигнута је у славу особа од којих су остале само кости, а споменик у Нишу траг је нечовејштва турских освајача, споменик варварске освете… Чак су га се и неки Турци педесет година касније постидјели и намјеравали да га сруше, али је превагнула већина, која је сматрала да су „Срби добили оно што су заслужили“.

Пропаст због плијена

Прича почиње, као и многе друге из наше историје, српском неслогом.

Пета је година устанка против Турака, 1809. календарска.

Уздајући се у помоћ Руса, Kарађорђе је раздјелио своју војску и упутио је у четири правца: према Санџаку, Босни, Видину и Нишу. Српске снаге, у почетку, биљежиле су побједе, али је њихово надирање пореметио пораз јединица које су биле упућене ка Нишу…

За њиховог команданта Kарађорђе је поставио неспособног и корумпираног Милоја Петровића Трнавца, што је унијело смутњу у српске редове и на крају довело до пораза на Чегру 19. маја 1809. године.

На Чегру је положај држао ресавски војвода Стеван Синђелић. Он се већ био прославио јунаштвом на Иванковцу и Делиграду и није било ништа необично што је баш он својим шанчевима највише пришао Турцима – на само шест километара од Ниша. Иза њега су се налазили положаји Милоја Петровића и осталих. Синђелић је имао три хиљаде пјешака и три топа, и чекао команду за јуриш на Ниш, који је бранио Хуршид-паша са 36.000 војника и неколико батерија топова.

Али Трнавац никако није наређивао напад. Није хтио да Синђелићева војска прва уђе у град, јер би њој припао највећи плијен од пљачке. Петровић је, наиме, благо хтио за себе…

Осјетивши да Срби оклијевају, Турци су се одлучили за противнапад, али Милоје Петровић Трнавац ни тада није реаговао. На наговор Младена Миловановића, спријечио је Петра Добрњца да помогне нападнутим Србима на Чегру…

Петорица преживјелих

Милан Ð. Милићевић у свом „Поменику“ описује:

• У сриједу по Светој Тројици 1809. изиђу Турци из Ниша и свом се снагом упуте на Синђелићев шанац. Ишли су, причају очевици, овим поноситим редом: најприје коњаници на бијелцима, па други на зеленцима, па трећи на алатима, па на доратима и најпослије на вранцима и с њима два топа. Најприје се уставише те се помолише Богу, послије избацише два топа, па се онда узеше лагано приближавати к шанцу на Чегру. Само осуше по један плотун, јуришаше на шанац… Синђелић се у шанцу држао јуначки: трчао је свуда, храбрио, соколио и сам пуцао и обарао враге.

Војници из других шанчева, мада су гледали тај призор, нису дошли у помоћ Синђелићу. Говори се да им није дао Милоје. Само Пауљ Матејић, млавски војвода, и преко заповјести пође, али и он доцније дође!

Синђелић је тог дана био змај, а не човјек; куд он није доспијевао за један једини часак: све је видио, свуд је трчао, сваком помогао, па кад већ види да Турци мртвим лешинама испунише ровове око шанца и преко тих мртвих живи стадоше ускакати у шанац и тући се кундачки и гушати се са Србима, он онда отвори капију на шанцу и рече својима:јСпасавајте се, браћо, ко хоће и може!

А сам оде на средину свога шанца гдје му је стајала џебана и кад врази са свих страна густим гомилама приступише к њему, Синђелић свој пиштољ скреса у џебану!

Сматра се да је у бици на Чегру погинуло око десет хиљада Турака и преко четири хиљаде Срба. У самом шанцу, каже Милићевић, остала су жива само петорица Синђелићевих војника!

Према неким казивањима, кад је Младен Миловановић послије ове битке изашао пред Kарађорђа, вожд га је, бијесан, претукао па пуцао у њега док је лежао на земљи. Ранио га је у међуножје, послије чега је овај српски великаш остао импотентан, што му је посебно тешко пало јер је волио жене и уијек у свом окружењу имао младе Српкиње и Туркиње.

Kарађорђев бијес

Милоје Петровић Трнавац побјегао је из Србије, али је Kарађорђе најмио неке Нијемце да га нађу и из Аустрије врате у Србију, гдје је над њим извршена смртна казна због Чегра…

Али изгинули Срби од тога нису имали никакве користи. Kад се послије експлозије у шанцу српска војска повукла, Турци су мртвим Синђелићевим борцима одсјекли главе и пренијели их у нишку тврђаву. Са тих глава скидали су кожу и мишиће и на лобањама остављали само по прамен косе. Одране коже са глава, напуњене памуком, послали су султану у Цариград, а на излазу из Ниша према Цариграду (данас је то језгро града) по наређењу Хуршид-паше сазидана је слијепа – без врата и прозора – кула ширине четири и по и висине око пет метара, и у њене зидове са спољашње стране уграђене су 952 лобање, међу њима и она Стевана Синђелића.

• Иако су Турци то забрањивали, Нишлије и рођаци изгинулих кришом су вадили лобање из зидина и сахрањивали их по православном обреду. Неке су пропадале од мраза и кише, па је 1882. године један историчар пребројао 511 глава… – објашњава музејски водич Милош Анђелковић.

Заповједник Нишког пашалука од 1860. до 1864. године, а доцнији велики везир, предсједник турске владе, стидећи се Хуршид-пашиног варварства, наредио је да се Ћеле-кула сруши, али су локални Турци запријетили буном, па је споменик остао. Мање од двије деценије касније (1878. године) Србија је стекла независност и протјерала Турке, а над спомеником је подигнута надстрешница. Доцније је (1892) прилозима из цијеле земље сазидана капела која, уз повремене обнове и препокривања, траје до дана данашњег.

Мир за кости

Нису кости ратника имале мира ни у Првом свјетском рату: бугарски окупатори прогласили су Ћеле-кулу спомеником у који су уграђене главе – Бугара! Они су се, као, супротставили Турцима и херојски изгинули! У дворишту капеле током рата стајао је и спомен-камен с натписом на бугарском…

У социјализму, Ћеле-кула била је обавезно одредиште ђачких екскурзија, али и мета ловаца на бизарне сувенире. Неке су устаничке главе украдене…

У зидовима Ћеле-куле – посљедњих година заштићеним стаклом – сада је само 58 лобања, а једна од њих је издвојена на постољу, као лобања вође устанка Стевана Синђелића, подсјећа Србија данас.

Али нема поузданих доказа да је заиста његова…

У књизи утисака у предворју споменика записи су посјетилаца из цијеле бивше Југославије. Доста их је и на руском, пажњу је привукао прилично нечитак текст на турском, остављен 12. марта ове године. Писало је: „Десило се да сам ово мјесто посјетио на стогодишњицу усвајања наше химне Марш независности.“

Да ли се посјетилац чудио случају или је у њему тражио неко посебно значење, не знамо.

Лобање из зида свакако су му с равнодушношћу узвратиле поглед.

Жалосно завијање вјетра кроз шупљине лица

Француски песник и политичар Алфонс де Ламартин, приликом проласка кроз Ниш на путу за Турску 1830. године, записао је:

• Тек што сам сјео, кад, подигавши очи на споменик у чијем сам хладу био, видјех да су његови зидови, за које ми се учинило да су саграђени од мрамора или од белог камена, начињени од људских лобања правилно поређаних. Те лобање и та човјечја лица, огољена и побјелела од кише и сунца, облијепљена с мало малтера, образовала су потпун славолук који ме је заклањао од сунца; може их имати петнаест до двадесет хиљада; на неким је још била заостала коса и лепршала се на ветру као лишај или маховина; јак и свеж повјетарац дувао је с планине и продирући у многобројне шупљине глава, лица и лобања, изазивао је у њима тужно и жалосно звиждање.

Преувеличавање броја лобања вјероватно је посљедица утиска који је споменик оставио на пјесника.