Сунчеву топлоту и кишу су стари Словени издвајали као елементе од којих зависи људски живот. Тако су из великог поштовања вјеровали у култ Сунца и кише од којих је зависио опстанак. Срби су највеће поштовање исказивали управо према божанству које је дало живот свему што на Земљи живи. То је био Дажбог, према бројним изворима врховни бог код Срба.

Илустрација

Дажбог (Дабог, Дајбог, Даждбог, Даба) је бог Сунца, кише и огња. То је божанство које даје. У саставу једне од верзија имена – Дајбог – стоје ријечи „дај“ и „бог“, што се тумачи као „бог који даје“. То давање се односи на Сунце и сунчеву свјетлост, а Дажбог, као бог Сунца, сматрао се даваоцем живота на Земљи, наводи Србија данас.

У средњовјековним списима о Словенима бог Сунца Дажбог се често помиње. Римски, грчки и руски хроничари који су писали о старословенској вјери су наглашавали његов значај.

Дажбог је представљао и заштитника кућног огња и ватре, па се сматрао и богом заштитником породице и дома, али огањ може да се тумачи и као ватра која се окреће против човјека и која може да га пошаље у подземни свијет или му уништити имовину. Благонаклоност огња била је кључна у преживљавању старих Словена, па су се многи обреди повезивали са огњем а самим тим и са Дажбогом.

Ријеч „дажд“ на многим словенским језицима (словачком, чешком, руском, пољском…) значи киша, па се Дажбог сматрао и богом кише од које је зависила жетва. Вук Kараџић је такође употријебио термин „даждив“ што значи кишовит. Стари Словени су се сматрали потомцима богова, вјеровали су да су Дажбогови унуци. Да је Дажбог сматран родоначелником Словена говори се у руском епу „Слово о Игоровом походу“:

• Тад за доба Ољега Злославића, сејала се и бујала кавга свуда, гину благо Дажбогових потомака, у бунама кнежевским вијек се људски поскраћива.

Дажбог или Дабог се сматрао врховним богом код Срба. У фолклору Дажбог се јавља и као хроми Даба, који је представљен готово увијек као демон зла, што повезује овог Бога са светом мртвих, односно подземљем. Дабога су Срби приказивали као хромог старца, обученог у медвјеђу кожу, а друштво би му правио вук или црни пас, а у појединим верзијама је представљен како јаше бијелог коња.

Етнолог Веселин Чајкановић је Дажбога уврстио као врховног бога код Срба. Дажбогов утицај на просторима Србије и околних земаља се задржао веома дуго. Међу народима са ових простора се и данас веома често чује реч „дабогда“ или као „да Бог да“, што потиче од имена бога Дажбога, односно Дабога.