Три дана између 19. и 21. октобра 1941. године заувијек ће остати црним словима исписани на страницама српске историје као вријеме када су нацисти у Крагујевцу стрељали огроман број цивила укључујући и ђаке и дјецу од којих је најмлађе имало само 11 година.

Стрељање ђака

На суђењу у Нирнбергу након Другог свјетског рата представници тадашње Југославије доказивали су да је у Крагујевцу 1941. стрељано око 7.000 цивила. Савремена истраживања кажу да су тада убијена 2.792 грађанина јер за толико особа постоје личним подацима – ко су били, гдје су и када рођени, чиме су се бавили… Међу њима је било и 300 крагујевачких ученика и дјеце од којих је најмлађе имало 11 година.

За Крагујевац који је тада има тек нешто више од 20.000 становника овај злочин завио је у црно скоро сваку породицу у граду. У документацији Спомен-музеја “21. октобар” сачуване су 42 поруке стрељаних. Њих су у посљедњим часовима, на комадима папира, исцијепаним новинама или полеђини фотографија, својим најмилијима писали Крагујевчани који су знали да се кућама неће вратити.

Ово су неке од тих потресних порука:

“Лебац сутра немојте послати” – Јаков Медина, књиговођа

“Мила Ружице, опрости ми све на посљедњем часу. Ево ти 850 динара, твој Божа” – Божидар Милинковић, мајстор, на полеђини радничке књижице

“Драга Лело, Секо и Бато, куцнуо је задњи час, опростите свом тати. Љуби вас све Лазар. Хтједох се сликати с тобом Лело, али ти одгоди. Жао ми је” – Лазар Петровић, радник, на полеђини старе дописнице

“Ја и Аца одлазимо заједно. Љуби вас отац, живите у слози” – Никола Симић, инжењер стрељан заједно са сином Александром, гимназијалцом од 18 година који је поред дописао: “Поздравља вас све Аца. Поздравите моју другарицу Даницу”

“Тата, ја и Миша смо у топовским шупама. Донеси нам ручак, неки џемпер и неки ћилим. Донеси нам у теглици пекмез. Паја. Тата иди код директора ако вриједи” – гимназијалац Павле Ивановић који није знао да је и његов отац ухапшен

“Збогом, Мицо. Ја данас погибох. Збогом, срце. Посљедња ми мисао на тебе. Буди сретна, сине и без мене” – Радислав Симић

„Збогом драги моји. Невино страда. Ваш заувек Андра – Андреја Божић, свјештеник

„Дјецо, осветите оца, Стева” – Стеван Вулета, радник

„Сјећајте се моји мене, јер ме више нема. Ваш несретни Лаза” – Лазар Перишић, металостругар.