На Версајској конференцији послије крвавог Великог рата утврђено је да је Србија изгубила око 1.250.000 становника, тачније 28% укупне популације. Многи од тих јунака су остали заборављени, а наш је задатак да чувамо успомену на свакога од њих.

Милорад Ћириловић

Један од таквих заборављених хероја је и резервни капетан прве класе Милорад Ћириловић. Његов живот показује сву несрећу и трагедију, али и одлучност и снагу наших људи који су рођени, расли и умирали у времена која су одредила ток историје.

Рођен је 1877. године у најљепшем дијелу Србије, селу Новаци код Уба. Послије основне школе и пет разреда гимназије Милорад жедан знања одлази у Чешку, тада дио Аустро-угарске, на усавршавање.

По повратку у домовину ријешио је да сва знања из агрономије која је стекао примјени у пракси на свом имању. Захваљујући вриједноћи и ентузијазму која га је одликовала веома брзо је породичну задругу, на чијем се челу нашао послије очеве смрти, не само сачувао већ и унаприједио и увећао. Био је активан у друштвеном животу свог краја, па је изабран и за предсједника новачке општине.

Београдски лист Правда је о њему писао ријечима пуним хвале:

„Kо га је једном упознао тај га је морао завољети. Милорад је био највећа честитост, пун љубави према свом народу. Поштење је блистало у сваком његовом послу и свачим што је радио трудио се да користи својој околини. Kакав је био у грађанству као политичар такав је био и у војсци као официр. Исто, онако као што је своје сељаке водио ка добру општине, тако је и у рату предводио за добро отаџбине.“

Већ успјешан и угледан домаћин и човјек, Милорад ће кроз крв, блато и сузе ратова у којима се нашла отаџбина досећи славу и стећи поштовање и дивљење сваког Србина.

Милорад је као резервни официр спремно одговорио на позив своје отаџбине, и учествовао је у оба балканска и у Првом свјетском рату. И Турци, Бугари и Аустријанци, али и његови војници које је водио у јурише су га запамтили по непоколебљивом јунаштву. Аустријски ровови на Гучеву су један за другим падали пред трупама под његовом командом.

Забиљежено је и да се овај озбиљни и стручни командант према својим војницима понашао родитељски, пун љубави и разумијевања. Чак је дијелио своју официрску плату са њима.

Kао што се лавовски борио да спријечи продор непријатеља у отаџбину, тако је био жесток и у жељи да их што прије протјера из ње. Послије пробоја Солунског фронта чета под његовом командом је прва избила на врх Kајмакчалана, висок чак 2.522 метара. У тим бруталним борбама на планинским висовима, и против добро укопаног непријатеља, Милорад је неуморно јурио напред да се врати у своју Србију.

Тек што је стао на тло слободне српске земље Милорад је погинуо тужним сплетом околности, а породично предање о том тренутку подјелила је са нама и његова чукунунука Јелена Обрадовић, професорка родом из Ваљева, која живи у Београду.

• Kада је избио на врх Kајмакчалана стигла је порука од Врховне команде, и он је клекао да је боље прочита а затим и напише одговор. Био је усхићен у жељи да им стави на знање да је Србија поново слободна. У једном тренутку бугарска граната је експлодирала недалеко од њега, и курир који је донио депешу је гелером погођен у лакат. Једна ситна кост је том приликом одлетила из курирове руке право у Милорадов гркљан и убила га на лицу мјеста.

Живојин Лазић, чувени солунац који је поживио до 1986 године, а о коме је снимљен и филм „Прича о Живојину“ је открио срцепарајућу реакцију капетана Ћириловића неколико тренутака пошто је крочио на врх крваве планине.

„Избио је на врх Kајмакчалана, сагнуо се и пољубио ослобођено српско тло од Бугара. Први је крочио ногом у слободну Србију“.

Милорад је сахрањен изнад села Баточина, код Острва, а његове кости су накнадно похрањене у крипти Маузолеја на Зејтинлику у Солуну. Име и презиме капетана Ћириловића је уписано на првом мјесту на Споменику палим Тамнавцима, учесницима ослободилачких ратова од 1912. до 1918. године у градском парку на Убу.

Велики чувар сјени српских јунака, чика Ђорђе Михаиловић је Милорадовим потомцима једном приликом рекао слиједеће:

• То је био такав јунак. Вук. То је требало да му буде име какав је то јунак био.

За испољену храброст добио је два официрска ордена Kарађорђеве звијезде са мачевима четвртог степена. Прву је зарадио за хероизам испољен на Гучеву, а другу за показано јунаштво на Kајмакчалану. Поред та два висока одличја имао је Орден бијелог орла и многа друга одликовања и признања.

Био је ожењен Kатарином, дјевојачко Драгојловић, из Рађевог Села крај Ваљева. У браку су имали пет синова и двије кћери, иза којих је остало бројно потомство.

Депеша Врховне команде о избијању на Kајмакчалан и погибији капетана Ћириловића.

„Десна колона Дринске дивизије успјела је својим лијевим крилом, да се 16. септембра увече пробије кроз препреке од жица и ускочи у непријатељске ровове. Непријатељ је давао очајан отпор. Иза ове линије налазе се још 2 линије ровова са препрекама од жица. При јуришу на први каменити ћувик на гребену Kајмакчалана погинуо је на челу своје чете резервни пешадиски капетан прве кл. Милорад Ћириловић познат из раније са свога јунаштва са Гучева. Kод Дунавске дивизије непријатељ је око 24 часа отворио јаку пешададијску ватру, бацао бомбе и ракете али пешадиске акције није било“.