У овим божићним данима, Демократска фронта у Црној Гори се с поносом сјећа и обиљежава чувену Мојковачку битку, која је била круна Мојковачке операције којом је обезбјеђено повлачење војске Краљевине Србије и њен каснији повратак у Отаџбину кораком побједника.

ДА НИЈЕ БИЛО БОЖИЋА НА МОЈКОВЦУ, НЕ БИ БИЛО НИ ВАСКРСА НА КАЈМАКЧАЛАНУ

Та жртва коју су поднијеле славне бригаде под командом дивизијара сердара Јанка Вукотића, омогућила је да несметано са војском Краљевине Србије одступе све друге јединице војске Краљевине Црне Горе.

Нажалост, то се није десило јер је утицај тадашњег међународног фактора пресудно утицао на доносиоце одлука који нису много марили за властити народ, његове тежње и националне циљеве.

Од тада па до данашњег дана, Црна Гора се дијели на та два међусобно супротстављена мишљења о дефинисању будућности ове земље и овог простора. И данас је многобројним доносиоцима одлука важније шта мисли неки међународни чиновник него шта мисли и жели његов народ. Многима је било битније шта каже аустроугарски амбасадор на Цетињу, барон Хупка, него шта жели читав народ Црне Горе.

Да ли у односу према неком Лајчаку или Ескобару можемо препознати насљеднике оних који су беспоговорно слиједили упутства тадашњег барона Хупке? Верујемо да имамо довољно искуства да знамо како се у коначном завршавају те поданичке приче.

Мојковачка операција је трајала пуна три мјесеца, а три Божићна дана 1916. године, у народу познати као Мојковачки бој, служе на велику част и славу тој великој генерацији наших предака. Посебно је важно истаћи да се све ово дешавало у времену када је пала наша света планина Ловћен и када се застава црно-жуте монархије већ вијорила са Орловог крша, а краљ са својим двором и владом напустио земљу.

Нажалост, наш краљ Никола је направио погубан избор и умјесто да оде са својим унуком Александром у пут славе и побједе, отишао је са историјске позорнице тако што се запутио код свог зета, италијанског краља. Војска Краљевине Црне Горе се није повукла зато што њен врховни командант, краљ Никола, није никада издао то наређење које је војни план предвиђао.

Врло брзо је тој војсци осим капитулације нанијета и срамота у којој су окупатори одузели оружје свим војницима Краљевине Црне Горе. То је био онај моменат гдје за великог краља Николу више није могло да буде опроштаја. Умјесто да војска Краљевине Црне Горе заједно са војском Краљевине Србије врши пробој Солунског фронта и учествује у највећој побједи српског народа у историји, они су завршили разоружани, а војска у којој су били је распуштена.

Срамота какву тадашња Црна Гора није могла отрпјети ни једном краљу Николи, појачала је сумње, управо послије велике Мојковачке битке, да је водио лажни рат, тајно шуровао са Централним силама и имао опције и комбинације на објема зараћеним странама. Нешто слично Италији која се дуго ломила око одабира стране у рату.

Зато је Мојковачка битка била она тачка која је спасила понос и јуначку војничку традицију Његошеве Црне Горе, онај залог за вјечност Српске Спарте који сија као дијамант на круни историје овог простора за који је владика Николај Велимировић рекао: „Да није било Божића на Мојковцу, не би било ни Васкрса на Кајмакчалану“!

А регент Александар Карађорђевић је значај ове битке најбоље описао када је послао сердару Јанку Вукотићу поруку да се та војска својом храброшћу и жртвом „одужила српству и словенству“.

Зато сваки Божић, поред саме радости рођења Христовог, подсјећа и на Христову војску српских витезова државе Краљевине Црне Горе, који су на Мојковцу својом крвљу наложили бадњак и спасили част и славу оружја тадашње Црне Горе, наводи Борба.